Ознака: verska verovanja i legende

U narodu se ne pamti vreme kada se ime Svetog Nikole izgovaralo olako. Izgovaralo se tiše nego druga imena, gotovo kao upozorenje i uteha u isto vreme. Govorilo se da on ne boravi samo na ikonama, već da hoda svetom, nevidljiv, sa štapom putnika i pogledom koji vidi više nego što ljudi priznaju jedni drugima. Stari su pričali da Sveti Nikola ne dolazi danju. Njegovo vreme je noć, kad se utišaju putevi, a reke prestanu da šume glasno. Tada obilazi siromašne kuće, ulazi kroz nezaključana vrata i ostavlja pomoć tamo…

Dan tišine i molitve U narodu se govorilo da je dan prepodobnog Save dan tišine. Nije se pevalo ni veselilo, nego se dan provodio mirno, sa svećom i molitvom, naročito u kućama koje su blizu manastira. Za monahe i iskušenike Verovalo se da se na ovaj dan naročito treba moliti za: Stari su govorili: „Ko se na Savin dan smiri, taj će lakše poneti krst.“ Za slogu u manastiru i kući Kako je prepodobni Sava bio ureditelj manastirskog poretka, narod je verovao da: U nekim krajevima bi domaćin tog dana…

U narodu se Sveta Varvara poštuje kao moćna zaštitnica od iznenadne i teške smrti, naročito od groma, munje, požara i nagle bolesti. Veruje se da onaj ko joj se iskreno moli neće umreti nepripremljen, bez reči, bez ispovesti i bez sveće. U mnogim krajevima se govorilo: „Ko slavi Svetu Varvaru, grom mu kuću zaobiđe.“ Zato su je naročito poštovali rudari, topdžije, kovači i svi koji rade s vatrom i gvozdenom silom, jer je njen otac poginuo od groma, pa se smatralo da ona ima vlast nad nebeskom vatrom. Na dan…

U davna vremena, kada su gradovi još slušali idole, a zvezde se činile bližima nego ljudi, živeo je u Iliopolju Misirskom bogat i moćan čovek po imenu Dioskor. Imao je samo jedno čedo – kćer Varvaru, lepu kao jutarnja svetlost i mudru kao tišina pred molitvu. Bojeći se sveta i zavideći sudbini, zatvori je otac u kulu visoku, da je ne vidi sunce ni ljudi, da joj um ne ode dalje od zidova koje je sam podigao. U kuli joj dade sve što telo želi: sluškinje, zlato, ugodnosti i idole…

U srpskom narodu postoji starinski običaj da se uoči Svete Varvare kuva žito, zvano varica. Lonac sa varicom ostavlja se uveče pored vatre da tiho uvri tokom noći. Sutradan, na Varvarin dan, gleda se sa koje je strane žito najviše navrilo, pa se veruje da upravo sa te strane treba sejati pšenicu ako se želi dobar i rodovitni usev. Varena varica jede se u kući, a deo se prosipa na mesto gde se uzima voda za piće, da bi godina bila zdrava i blagoslovena. Mešana sa solju, daje se i…

U ona davna vremena, kad je Vitinijom hodao glas o silnom knezu Akvilinu, beše zemlja turobna, a narod u strahu. Jer knez taj ne beše čovek meka srca, već vladar koji se silom razume, a na veru hrišćansku gnevno ustade. Kažu stariji da je njegova senka padala daleko, a gde god bi prošla, mir bi se uvlačio u zemlju kao u raku. Jednoga dana uhvati knez 370 hrišćana – muževa skromnih, blagih očiju i čistih srca. Svezane ih povede do hrama morskoga boga Posejdona, gde kip beše hladan kao stena,…

Kažu da je u vreme kada su šume bile gušće, a tišina punija Boga nego vazduha, u jednom manastiru živeo monah Stefan — tankog glasa, ali širokog srca, koje je pulsiralo kao živa sveća pred Gospodom. Od malena je bio sklon miru. Dok su druga deca trčala po poljima, on je skupljao kamenčiće neobičnih oblika i nosio ih u crkvu, jer mu se činilo da i kamenje može da peva hvalu Tvorcu ako ga neko nežno posluša. U manastir je došao mlad, ali su bratija govorili da je od prvog…

Kažu starci da se davno, u dalekoj Persiji, pod visokim zidinama grada koji je mirisao na tamjan i žeravicu, rodio mladić po imenu Jakov. Rođen u porodici uglednoj i imućnoj, bio je od detinjstva tih, blag, ali i čvrst kao čelik koji se kuje u planinskim kovnicama. Učitelji su ga voleli, narod ga poštovao, a sam vladar — ohol i nadmen — smatrao ga jednim od svojih najodanijih služitelja. U tim vremenima hrišćanski put bio je uska staza, skrivena od očiju vlasti. Hrišćani su se nazivali „oni što se klanjaju…

U vreme kada je rimskim carstvom vladao Maksimin, surov kao pustinjski vetar i tvrd kao kamen Nila, u gradu Aleksandriji živela je jedna devojka čija je lepota nadmašivala glasine, a mudrost prevazilazila učitelje. Zvala se Ekaterina, kći znatnog kneza, vaspitana među knjigama, umetnostima i filosofijom. Govorilo se da je mogla raspravljati sa najboljim grčkim mudracima, a pojavom je ličila na ikonu žive čistote. Iako su mnogi vlastelini dolazili da je isprose, Ekaterina je govorila da će se udati samo za onoga ko je po lepoti nadljudski, po bogatstvu nedostižan i…

U davna vremena, dok su se zvezde još bliže spuštale nad zemlju, živeli su stari i bogobojažljivi Joakim i Ana. Kuća im je bila mirna kao jutarnja trava, ali u njoj se nije čuo dečji glas. Mnogo su se molili, mnogo su suza prolili, i mnoge su svece obišli moleći Boga za potomstvo. Jedne noći, kada su Ana i Joakim istovremeno digli svoje ruke ka nebu, svetlost se spustila nad njihov dom kao meka mesečina. U toj svetlosti čuli su glas koji im je rekao:„Radujte se, jer će se od…

U stara vremena, kada su zvezde bile bliže zemlji, a ljudi slušali šapat anđela bolje nego što danas slušaju jedni druge, živeo je u Kapernaumu carinik po imenu Levi, sin Alfejev. Sedeo je svakog dana na kamenoj straži pored puta, beležio dugove i primao novac koji niko nije voleo da da, a još manje da gleda. Govorili su da carinici broje tuđe grehe za tuđi grošec, zato je Levi bio čovek koji nosi mnogo tuđih tegoba, a najmanje svojih radosti. Ali jednog jutra, kada sunce još nije raščešljalo svetlost po…

Kažu stari ljudi da je nekada davno, u ono vreme kad su planine još imale duše, a reke govorile ljudskim šapatom, živela u jednom selu uz visoke borove siromašna udovica po imenu Jana. Imala je troje dece, malu kućicu od brvana i srce veće od cele planine iznad nje. Došao je kasni novembar, dan kad počinje Božićni post. Sneg se spustio preko polja kao velika bela marama, a vetar je zavijao kao gladan vuk. Te zime, kažu, glad je bila toliko jaka da je išla od kuće do kuće i…