Kažu da je u vreme kad se hrišćanska vera tek učila da hoda po svetu, a rimska vlast još čvrsto stezala narode i carstva, u malo kapadokijsko mesto Nikopolis došao na svet dečak tihog pogleda i mudrog srca. Zvao se Amfilohije. Još kao dete, govore stare priče, posedovao je onu retku blagost koja ne pripada godinama, nego duhu.
Kada je odrastao, napustio je kuću, zemlju i imetak da bi živeo u tišini planinske pećine, podaleko od drevnih drumova Kapadokije. A bila je to zemlja gde su pustinjski vetrovi nosili priče o svetim ljudima, a kamenje odzvanjalo molitvom. Tu je Amfilohije godinama živeo kao samotnik — posteći, moleći se i razgovarajući sa Bogom kao sa najbližim prijateljem.
Ali svet se ne krije od svetlosti. Jednog dana, kada se pročulo za njegovu mudrost, narod Ikonije dođe pred njegovu pećinu. Doneli su mu molitve, vapaje, bolesti, brige. A on je svakoga primao sa strpljenjem koje ne pripada ovome svetu. Iz daljine su dolazili ljudi i govorili: „U Kapadokiji živi čovek koji ne traži ništa, a daje sve.“
Zbog toga ga je Crkva izabrala za episkopa Ikonije. Kažu da je odluku primio sa suzama, jer je želeo samo tišinu, ali poslušnost je za njega bila viša od lične želje. U Ikoniju je vodio Crkvu ne kao gospodar, nego kao otac — ponizan, blag, nepokolebljiv. Zajedno sa velikim svetiteljima svoga vremena, pre svega sa Svetim Vasilijem Velikim i Svetim Grigorijem Bogoslovom, branio je čistu hrišćansku veru od arijanske zablude koja je pretila da pomuti nauku o Hristu.
Pričaju da je jednom, u vreme cara Teodosija, došao na dvor da zamoli da se arijancima ne dopušta da kvare Crkvu. Car ga nije saslušao, misleći da dolazi tek još jedan episkop. Tada je Amfilohije prišao prestolu i caru ukazao poštovanje — ali njegovom sinu Arkadiju nije. Car se naljutio: „Zašto ne poštuješ mog sina?“ Svetitelj je odgovorio:
„Ako ti, care, želiš da tvoj sin primi isto poštovanje kao ti, koliko više Bog neće podneti da se Sin Njegov spušta ispod Oca.“
Car se uplašio, shvatio pouku, i ukazao Crkvi zaštitu.
Amfilohije je živeo dugo, tiho, ne tražeći slavu ni moć. Predanje kaže da se pred smrt tiho povukao natrag u planine, na isto ono mesto gde je nekad kao mladi monah započeo svoj podvig. Tamo je, u molitvi i miru, predao duh Bogu oko 395. godine.
Narod ga je oduvek smatrao čudotvorcem i zaštitnikom od zabluda, a Crkva ga pamti kao jednog od najmudrijih učitelja svoga doba.
Foto: Ilustracija/ pixabay
