Bio je Sretenjski dan, sredina februara, a selo se polako budio iz zimskog sna. Dim sa ognjišta provlačio se kroz krovove kuća, a miris sveže pečenog hleba i kuvanog čaja širio se kroz dvorišta. Ljudi su izlazili napolje, a mali trg ispred crkve postajao je mesto okupljanja.
Na pijaci se moglo videti sve: domaće sirće, pekmeze, suvo voće, ali i rukotvorine koje su žene marljivo pravile tokom zime – pleteni korpi, vunene čarape, šarene marame. Bilo je tu i začina, meda, pa čak i starih knjiga ili malih predmeta od drveta, koji su pričali priču o životu u selu.
Dok su deca trčala po snegu i pravila male snežne kugle, stariji su sedeli oko prenosivih ognjišta, ispijali topao čaj i pričali priče. Govorili su o hladnim zimama koje su morale proći, o snežnim mećavama i o legendama koje prenose mudrost predaka. Jedna od omiljenih priča bila je o tome kako su zima i proleće “sretale” jedna drugu baš na Sretenje, i kako od te susretljivosti zavisi zdravlje stoke, bogatstvo i plodnost zemlje.
Ovaj dan nije bio samo obična pijaca – bio je prilika da selo oživi posle dugih zimskih dana, da ljudi razmene proizvode, veštine i priče, i da se, makar na trenutak, svi povežu sa prirodom, tradicijom i zajednicom. Svaki predmet, svaka priča, svaka rukotvorina bila je deo duhovnog tkiva sela, koje je prenosilo verovanja, običaje i sećanja s generacije na generaciju.
Na kraju dana, dok je sunce polako zalazilo i sneg se blago topio, ljudi su se vraćali svojim kućama sa osmehom i toplinom u srcu, spremni da čekaju proleće, ali i da čuvaju sve one običaje koji su činili život u selu posebnim i punim smisla.
Foto: Ilustracija/ Aleksandar od Beograda
