Ознака: Beogradske priče

Napomena autora Ova priča je nastala prema istinitom događaju iz Beograda.Imena nisu važna, jer ovo nije priča o jednom životu, već o svim onim tihim životima koji se ne čuju. Kifle Na fakultetu su ih svi znali.Nisu bili najglasniji ni najlepši, ali su se držali za ruke i kad nije trebalo.U hodniku, na stepenicama, u menzi.Čak i kad su nosili knjige, makar bi prsti jedno drugom doticali rukav, kao da se boje da bi i na trenutak mogli da se izgube. Ona je učila više, on se smejao glasnije, i…

Read More

Dunav je te večeri bio miran, gotovo nepomičan.Sedeo sam na obali, s notesom u krilu i šakama koje nisu znale da li da pišu ili ćute.Bio sam došao da završim priču o pradedi — vojniku koji se nikada nije vratio s fronta.Kažu da je poslednji put viđen negde pod Cerom. Sa sobom sam nosio stari sanduk.U njemu — nekoliko požutelih papira, fotografija bez lica, i pismo bez potpisa.Na njemu je pisalo: „Ako ne preživim, more će ga čuvati za tebe.“ Pismo je bilo sa Soluna.Papir tanak, gotovo providan, ali mastilo…

Read More

Sulejman i trinaest šatora Sulejman postavi trinaest šatora.U prvim šatorima — kupljena raja,jede, pije, hvali ime sultanovo,jer tako se valja. U drugim šatorima, malo odmaknutim,janjičari sede, u dukate se ogrću,pričaju o krvi, o bojevima,o sabljama što pamte imena. U trećijem šatoru — oružje teško,sabljama i puškama postelja prostira,svaka čeka ruku što naređuje,svaka zna ime onog koga će da sretne. A iza njih, gde ni vetar ne sme,šatori prazni, straža bez lica,zvuk bubnja što udara samo srce noći. I tek na kraju — šator Sulejmanov,od svile i straha satkan,u njemu tišina,…

Read More

Jutro je bilo bez boje.Nebo sivo, zemlja mokra, a između njih — čovek koji se vraća.Išao je polako, s ranjem na ramenu, sa koracima koji su više pamtili nego išli.Zvao se Ilija.Posle četiri godine rata, četiri zime bez ognjišta, četiri leta bez roda, konačno je video brdo iznad svog sela. Miris dima dopirao je s druge strane doline. Nije znao da li je to dim iz kuće ili dim iz sećanja.Zastao je.Kraj puta, u travi, ležao je zarđali bajonet, napola u zemlji. Pogledao ga je kratko, pa ga ostavio gde…

Read More

Uvod Svaka sličnost sa stvarnošću je stvar percepcije. Sve što sledi nije direktan zapis događaja, ali je događaj zapis istorije. Beograd je noću težak i tih, sa svetlima koja trepere kroz kišu i oblake dima sa ulica. Grad diše kao živo biće, ali u njegovim uglovima vlada tišina koja pritiska. Svaka zgrada, svaki ekran, svaka kamera čuva svoj sloj moći. U ovom prostoru, gde je pažnja uvek na nekom, a kontrola je valuta, pojavljuje se novinar. Nosi mikrofon kao produžetak volje, oči sve prate i beleže. Svaka rečenica koju izgovori…

Read More

U logoru kraj mora, jutra su bila bleda i slana.Talasi su tukli o obalu, a miris algi mešao se s mirisom znoja i gvožđa.Srbija je sada daleko, ali nije nestala. Živela je u svakoj reči, u svakom dahu, u svakoj tišini između pucnjeva. Vojnik Marko sedeo je na sanduku od municije, naslonjen na bajonet. Na kolenima mu — stari notes, poderan i zamazan. Pisao je već peto pismo. Nijedno nije poslao. „Draga moja Mileno,Ovde je sve modro i tiho. More diše kao čovek. Uveče se čuje kako stenje, kao da…

Read More

Noć je bila tiha, hladna, i prepuna šuma reke.Drina je tekla sporo, kao da i sama sluša ono što se s obe strane odvija. Po mesečini je izgledala kao sablja — tanka, blistava, spremna da preseče zemlju na dvoje. Na srpskoj obali, vojnik Jovan stražario je kraj vlažnog rova.Bio je iz Ljubovije. Znao je svaki kamen i svaki oblak iznad te reke. Znao je gde voda menja boju, gde se jata riba skupljaju, gde se čuju čaplje ujutru.Sad mu je sve to izgledalo tuđe.Isti pejzaž, a druga duša. Sa druge…

Read More

Sneg se mešao s blatom, a blato s krvlju. I nije se više znalo gde prestaje zemlja, a gde počinje čovek.Kolubara je tekla mutno, otežalo, kao da i sama nosi na sebi teret svega što je tih dana videla. U rovovima, tišina je bila teža od topovske grmljavine. Svaki vojnik znao je da će sledeći dan možda biti poslednji, ali niko o tome nije govorio. Ćutanje je postalo navika, kao molitva bez reči. Petar, vodnik iz sela pod Bukuljom, sedeo je kraj improvizovanog krsta načinjenog od dve grančice. U zemlji…

Read More

Magla se valjala niz planinu kao dim iz ugašene lule. Jutro se rađalo s mukom, kao da i samo zazire od onoga što će tog dana videti. Vojnici su ćutke sedeli kraj blatnjavih rovova, čisteći puške i misli. Negde u dolini, top je udario tromo i duboko, kao da je srce zemlje progovorilo. — Gospodine majore, — tiho reče potporučnik dok mu je para disanja nestajala u magli, — Austro-ugari nas u pojedinim dolinama gone nazad. Kažu da im stižu nove čete. Prejaki su udari. Major, krupan i uspravan i…

Read More