Категорија: Ja,Beograd

Pre nego što sam naučio da slušam muziku kao umetnost, slušao sam je kao znakove vremena.Koračanje vojske, zvuk ceremonije, ritam vlasti.A onda sam prvi put čuo — koncert. Dogodio se u Teatru na Đumruku. Tamo gde sam tek počinjao da učim šta znači javni prostor kulture, pojavio se Josif Šlezinger.Vojni kapelmajstor, čovek koji je došao iz srednje Evrope i doneo sa sobom nešto što nisam poznavao — organizovan zvuk. Stigao je 1829. godine, u vreme kada sam još uvek bio grad između orijenta i Evrope.Između improvizacije i pravila.Između tišine i…

Pre nego što sam dobio parkove, imao sam pijace. Pre nego što su studenti sedeli u hladu drveća i učili za ispite, na tom mestu odzvanjali su glasovi trgovaca, zveket novca i dozivanje mušterija. To vam je bila moja Velika pijaca. Nalazila se tamo gde je danas Studentski park.Ali kada je nastala 1824. godine, ovde nije bilo ni parka ni univerzitetske tišine.Bilo je mnogo života. Tih godina trgovina nije bila laka za moje stanovnike.Seljaci su dolazili sa robom, a često odlazili sa mnogo manje nego što su zaslužili.Nezadovoljstvo je raslo,…

Pre nego što sam naučio da pamtim reči, morao sam da naučim da pamtim one koji su ih stvarali.I zato u mom Studentskom parku ne stoji samo bronza — stoji misao koja i dalje hoda. Spomenik Dositeju Obradoviću. Sve počinje još 1909. godine, kada Srpska književna zadruga i Jovan Skerlić pokreću inicijativu da se obeleži stogodišnjica njegove smrti.Grad se spremao da mu se zahvali.Ne bukom, nego oblikom. Na konkurs se odazvalo dvanaest umetnika.Njihovi modeli bili su izloženi u školi kod Saborne crkve — u prostoru gde se znanje već učilo…

Pre nego što sam naučio da brojim novac, naučio sam da brojim ljude.U redovima, u gužvi, u glasovima koji se prepliću kao roba na tezgi.I tako sam dobio pijace — svoja najglasnija srca. Jedno od njih bila je Jovanova pijaca. Počela je da živi 1. oktobra 1926. godine, u Ulici gospodara Jovanove.Nastala je kao zamena za Veliku pijacu, ali sam je smestio u prostor koji je bio manji od sećanja koje je trebalo da zameni.I već tu sam naučio: grad retko može da zameni ono što je izgubio. Na Jovanovoj…

Nekada je sokak bio više od ulice. Bio je karakter, poreklo, mala država sa svojim pravilima. U njemu se znalo ko prvi otvara prozor, ko poslednji gasi svetlo i čija se reč ne prekida. Zato kad bih rekao:„Drži se ti svoga sokaka“,nisam terao čoveka — samo sam ga podsećao gde pripada. Kod mene su ljudi često želeli dalje nego što poznaju. Mešali su tuđe priče sa svojim životom, gurali nos tamo gde ih niko nije zvao, pa se čudili kad ih grad pogleda preko ramena. A grad pamti. Uvek pamti…

Govorio sam to kad bi se neko čudio stvarima koje su kod mene odavno bile rešene. Kao da je upravo stigao, prašnjav i zbunjen, pa pokušava da razume pravila koja niko ne objašnjava — ali svi znaju. „Šta ti je, k’o da si s kočije pao“ nije bilo pitanje, nego dijagnoza. Blaga, ali precizna. Značilo je: kasniš za gradom, a ponašaš se kao da si ga otkrio. Kod mene se brzo učilo. Nije bilo mnogo vremena za čuđenje, jer dok se ti pitaš „kako“, neko drugi već zna „gde“ i…

Govorio sam to kad bi neko razumeo sve — ali odlučio da ne razume ništa. Kao da je selektivno ogluveo baš u trenutku kad treba da kaže „znam“. Elegantno izbegavanje, skoro umetnost. „Nemoj da se praviš Englez“ nije bila uvreda, bila je prozivka sa stilom. Podsećanje da se u mom gradu pamti — ko je šta rekao, ko je gde bio i ko je na vreme ćutao. A ćutanje ovde nikad nije bilo neutralno, koliko god neko voleo da se pravi da jeste. Kod mene si mogao da se praviš…

Pre nego što sam naučio da sanjam u pokretu, sedeo sam u mraku i učio da gledam tuđe živote kao da su moji.I tako sam dobio bioskope.A među njima — jedan koji je nosio moje ime. Bioskop „Beograd“. Nije bio samo sala sa platnom i redovima sedišta.Bio je moja dnevna soba za maštu.Mesto gde se svet gasio na dva sata, da bih ja mogao da se ponovo upalim u nečijoj priči. Tu se nije dolazilo slučajno.Dolazilo se po dogovoru sa sobom. Ulaz je mirisao na drvo, papirne karte i tiho…

Pre nego što sam naučio da lečim rane, morao sam da naučim da ih preživim.I zato imam mesta gde se bol ne krije, nego smiruje.Jedno od njih stoji na Vračaru — Vojna bolnica. Građena između 1904. i 1909. godine, ali zamišljena još ranije, 1889. godine, kada je dr Roman Sondermajer doneo ideju da mi treba bolnica koja neće biti improvizacija, nego sistem.Gradnja je počela 1903.I od tada, ništa više nije bilo isto. Tu sam prvi put ozbiljno razumeo šta znači održati život.Ne kao metaforu, nego kao svakodnevni posao. Paviljoni su…

Postojim u betonu i ciglama, ali i u mislima ljudi koji su hodali mojim ulicama.Jedna od mojih priča vodi do zgrade koja je čuvala robu, ali i snove.Zgrada Robnog magazina u Beogradu. Podignuta u periodu kada je grad rastao i menjao lice,bila je simbol modernosti, mesto gde su se skupljale stvari koje ljudi žele.Ali nije čuvala samo robu.Čuvala je ritam grada, korake radnika, žamor kupaca, šuštanje papira i koraka po drvenim podovima. Tu sam video prve pokrete velikih promena.Ljudi koji su dolazili s planovima, s torbama, s nadom.Kupovali su, prodavali,…

Pre nego što sam postao grad sa bulevarima i automobilima, imao sam svoje mesto tišine.Prvo što sam mogao da pokažem ljudima da pripadaju meni, a ne samo kućama i ulicama. Godine 1836, oko rezidencije kneza Miloša, nastala je velika bašta.Jedan sprat za prijem stranih diplomata, zelenilo za običan dah.Tu su moji prvi stanovnici mogli da osete da grad može da diše i bez betona. Bašta je kasnije prerasla u park.Zvali su ga Sovjetski park, Park veća, dok je još bio zatvoren za javnost.Ipak, ljudi su ga gledali, zamišljali i dolazili…