Postoje mesta na kojima ne govorim glasno.
Na kojima ne objašnjavam sebe.
Samo stojim.
Na Dunavskom keju, blizu Sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“, stoji moj spomenik braniocima iz 1915. godine.
Podignut 1988, u kamenu i bronzi, visok tri i po metra, delo vajara Nikole Kolje Milunovića.
Ali nije on samo skulptura.
On je trenutak koji nikada nije prošao.
Tamo gde Dunav izgleda mirno, ja pamtim buku.
Pamtim oktobar.
Pamtim 1915.
Te godine sam padao, ali nisam klečao.
Moji branioci stajali su uz obalu, svesni da je ishod veći od njih.
Nisu imali sigurnost.
Imali su reč.
Nedалеко od tog mesta, na uglu današnjih ulica Cara Uroša i Mike Alasa, major Dragutin Gavrilović izgovorio je komandu koja je postala više od vojne naredbe.
Postala je zavet.
„Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem…
Obraz Beograda mora biti svetao…
Vi nemate više da se brinete za vaše živote koji više ne postoje…
Zato napred u slavu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“
Te reči su teže od bronze.
Teže od kamena.
Jer nisu bile izgovorene da bi trajale — nego da bi se izvršile.
Spomenik stoji mirno.
Ne viče.
Ne preti.
Ne traži osvetu.
On podseća.
Podseća da sam bio meta, ali i zakletva.
Da sam gubio, ali nisam pristajao da budem zaboravljen.
Da su me branili ljudi koji su znali da je grad više od zgrada.
Kad prolaznici danas šetaju kejom, nose slušalice, vode decu, trče pored reke — malo ko zastane.
A ja ne tražim mnogo.
Samo da neko pročita.
Samo da neko razume da je na tom mestu, između vode i neba, stajala odluka.
Ja sam Beograd.
I dok god imam mesto gde se pamti hrabrost bez patetike,
gde kamen čuva reč,
gde Dunav nosi tišinu preko koje je nekada išao juriš —
znaću da nisam samo grad koji raste.
Ja sam grad koji pamti.
I zato stojim.
