Zakon u Srbiji poznaje članove, stavove i tačke. Poznaje rokove, kazne i izuzetke. Ali građane — njih ne poznaje. Oni su u tekstu prisutni kao pojam, ali u praksi kao smetnja.
Zakon je napisan jasno. Problem je što se primenjuje selektivno. Kao jelovnik u kome svako bira ono što mu prija. Građanin čita zakon kao obećanje, a vlast ga čita kao mogućnost. Razlika je u tome što jedna strana veruje, a druga tumači.
U teoriji, zakon štiti. U praksi, zakon raspoređuje. Raspoređuje ko čeka, ko prolazi, ko plaća, a ko potpisuje. Pred zakonom su svi jednaki, ali neki su bliže potpisu.
Građanin se sa zakonom susreće na šalteru. Tamo gde papir ima veću težinu od čoveka. Gde je procedura važnija od razuma. Zakon ne pita ko si, nego da li si popunio obrazac. Ako jesi — nedostaje jedan papir. Ako nisi — kriv si.
Ironija je da zakon funkcioniše besprekorno kada treba da kazni. Tada je brz, precizan i neumoljiv. Kada treba da zaštiti, postaje spor, oprezan i komplikovan. Kao da je pravda luksuzna usluga, a kazna osnovno pravo.
Zakon ne poznaje građane jer ih ne vidi. Vidi predmete, vidi spise, vidi slučajeve. Građanin postaje broj, broj postaje predmet, predmet postaje statistika. A statistika nikada ne protestuje.
U zemlji u kojoj se stalno poziva na zakon, najmanje se govori o pravu. Jer pravo traži meru i savest. Zakon traži tumačenje.
I zato zakon ne poznaje građane. On poznaje sistem. A građanin u sistemu nije lice.
On je prilog.
