Ознака: beogradske kolumne

Institucije nisu precenjene. One samo žive po zgradama za koje ne plaćaju kiriju, ali kirija stiže građanima na naplatu jer tako znaju da bi trebalo da postoje. Zgrade imaju table, hodnike, kancelarije, pečate i ljude koji primaju platu da bi institucija postojala. Samo još niko nije objasnio zašto građanin mora da je traži kada problem se na televiziji rešava jednim pozivom. Mi to znamo ali sada imamo i uživo prenos. Čak i bolesni partijski pripadnici idu preko reda uživo.

Tako smo dobili državu sa dve brzine. Jedna je za obične građane i nju pokreću redni brojevi, šalterska stakla, molbe, rokovi, komisije i čuveno „nije u našoj nadležnosti“. Druga je za odabrane i nju pokreće telefon uživo. Prva ima procedure, druga ima broj. Prva čeka, druga se javlja.

Ovog leta to je postalo posebno očigledno. Dok traje turneja „lagao sam vas u svakom sokaku“, iz sokaka u sokak polako saznajemo kako funkcioniše država kada se ugase kamere. Za posao se skupljaju glasovi. Ako ih ima dovoljno, ima i posla. Ako ih nema dovoljno, onda, moj bajo, nema posla. Nisi ti bitan. Bitan je rezultat. Još preciznije – rezultat koji si doneo onome ko odlučuje ko će sutra sedeti za stolom.

Pa tako na jedno radno mesto stigne trideset pripadnika botovske garde. Ne zato što je otvoreno trideset radnih mesta, nego zato što očigledno jedno radno mesto može da bude veoma prostrano kada treba smestiti zaslužne. Jedan radi, drugi gledaju, treći komentariše, četvrti lajkuje, a preostalih dvadeset šest valjda čuva instituciju od toga da neko slučajno počne da radi bez prethodnog političkog odobrenja. Uostalom, nije posao da se radi. Posao je nagrada za dobro ponašanje.

A onda u sokak stigne „čim zinem lažem“ i objasni narodu da građani neće da rade. Lenji su. Neće posao. Neće da se potrude. Samo što se u toj priči nekako zaboravi jedna sitnica: Kažu da građani neće da rade. Zanimljivo je da se to najčešće govori tamo gde je posao već dobio onaj ko je trebalo da ga dobije ili ti dobiju. Teško je biti dovoljno vredan za posao koji je dobio neko pre nego što je konkurs raspisan. Još je teže biti proglašen lenjim zato što nisi uspeo da pobediš čoveka koji je koji je „drug član“ koji zna da botuje.

A imamo mi i novih građana. Čudna sorta. Pojave se na papiru, uredno upisani, spremni da ispune svoju građansku dužnost, čak i kada ih više nema među živima. Kod nas očigledno ni smrt nije dovoljan razlog da građanin odustane od izbora. Groblje ćuti, birački spisak govori, a institucija se pravi da ne čuje. Kada mrtav čovek dobije biračko pravo, živom čoveku ostaje samo da dokaže da je stvarno živ.

I sve to vreme institucije mirno žive u svojim zgradama. Ne plaćaju kiriju, ne plaćaju struju iz svog džepa, ne plaćaju porez, ne čekaju platu i ne stoje pred šalterom da dokažu da postoje. Građani to rade umesto njih. Građanin plaća državu da bi država mogla da mu objasni da nije nadležna. A kada neko ipak jeste nadležan, onda se ispostavi da nema pravo da odlučuje. Ali ako se stvar reši jednim telefonskim pozivom, pravo odjednom postane veoma rastegljiva kategorija.

Jedan poziv rešava posao. Jedan poziv rešava banderu. Jedan poziv rešava čoveka. Samo se za instituciju nekako uvek traži obrazac, procedura, nadležnost i rok. Ispada da je najsporija stvar u državi upravo ono što je najskuplje plaćeno – institucija.

Zato nije problem što institucije ne rade. Mnogo je veći problem što se pokazuje da mogu da ne rade, a da država ipak funkcioniše. Samo funkcioniše drugačije. Funkcioniše po sistemu u kojem građanin plaća instituciju, institucija čeka poziv, poziv čeka čoveka, čovek čeka posao, a posao čeka glas.

Kod nas se više ne pita ko je nadležan da reši problem. Pita se ko je nadležan da pozove onoga ko će ga rešiti.

I možda je upravo zato priča o lenjosti građana toliko zgodna. Jer ako građaninu kažeš da je lenj, ne moraš da mu kažeš zašto je neko drugi zaposlen. Ako kažeš da ljudi neće da rade, ne moraš da objasniš zašto trideset ljudi sedi na jednom mestu. Ako kažeš da institucije postoje, ne moraš da objasniš zašto ih neko zaobilazi.

A ako dovoljno dugo ponavljaš da sve funkcioniše, možda će jednog dana i zgrada institucije poverovati da je institucija.

Samo građanin neće.

On zna ko mu šalje račun.

I zna da vlast, može da nema institucije, ali nikada nema problem da naplati cenu njihovog postojanja.

Aleksandar od Beograda

Beograd je, čini se, dobio novi model održavanja gradskih ulica. Građani obeležavaju rupe granama, daskama i drugim improvizovanim „saobraćajnim signalizacijama“, aktivisti ih javno pokazuju, a gradske službe pokazuju posebnu ažurnost kada treba ukloniti grafite. Rupe, međutim, ostaju tamo gde su i bile. Kao da čekaju svoj red. Ili, još bolje, neku novu vlast koja će ih primetiti.

Pokret „Kreni–Promeni“ juče je u Batajnici ukazivao na stanje puteva i obeležavao rupe na kolovozu. Umesto da građani nagađaju gde se nalazi rupa, sada mogu sasvim precizno da je pronađu zahvaljujući onima koji su odlučili da problem označe tamo gde ga gradske službe očigledno nisu dovoljno brzo rešile.

U međuvremenu, građani širom Beograda sve češće sami upozoravaju na oštećenja kolovoza. Grana ubačena u rupu, daska postavljena preko oštećenja ili neki drugi improvizovani znak postaju svojevrsna komunalna signalizacija. Nije baš standard koji se očekuje od glavnog grada, ali jeste praktično rešenje kada vozač treba da sazna da se nekoliko metara ispred njega nalazi rupa dovoljno velika da mu automobil pošalje pozdrav iz servisa.

Najnoviji talas građanskog besa dobija i satiričan nastavak. Aktuelna ideja je da se na svaku rupu u Beogradu postavi fotografija gradonačelnika. Ako već rupe ne mogu da budu zakrpljene, možda mogu da budu personalizovane. Tako bi građani konačno dobili odgovor na pitanje ko je nadležan za problem – makar u obliku fotografije koja za neke građane može biti uznemirujuća.

Cela situacija postaje još apsurdnija kada se uporedi sa onim što gradske službe rade na terenu. Dok rupe ostaju na ulicama, grafiti se brišu. Naravno, i grafiti treba da budu uklonjeni kada predstavljaju problem, ali teško je građaninu objasniti prioritete kada mu je važnije da izbegne rupu duboku nekoliko centimetara nego da sa asfalta nestane još jedan natpis.

Tako nastaje novi sistem održavanja Beograda: građani obeležavaju rupe, komunalci brišu grafite, a vlast čeka da se problem sam zakrpi.

U tom sistemu jedino još nedostaje da građani počnu sami da donose asfalt. Ako već postavljaju grane i daske, možda je sledeći korak da organizuju i radne akcije. Jedni nose lopate, drugi asfalt, treći obeležavaju gde treba raditi, a gradska vlast bi mogla da se pojavi kada sve bude gotovo i objavi da je problem uspešno rešen. Uz očekivanu paradu glavnih „fotelja“ opštinske i gradske vlasti koji reklamiraju asfalt.

Beograd, međutim, nije samo pitanje estetike. Oštećene ulice predstavljaju problem za vozače, bicikliste, motocikliste i pešake, a naročito za one delove grada u kojima se kolovoz godinama krpi parcijalno, pa ponovo propada. Zakrpljena rupa često samo privremeno nestane, dok se nova pojavi nekoliko metara dalje. Grad tako dobija svojevrsni asfaltni „whack-a-mole“ – zakrpiš jednu, pojavi se druga.

Poseban problem je što građani više ne reaguju samo kada vide veliku rupu. Oni počinju da ih obeležavaju, fotografišu i međusobno upozoravaju jedni druge. To govori mnogo više od same rupe. Govori o tome da se deo građana navikao da na komunalne probleme reaguje kao da je sam deo gradske službe.

A kada građani moraju granama da označavaju rupe, i da ih redovno „zalivaju“, kako bi upozorili druge građane, onda pitanje više nije samo koliko rupa ima Beograd. Pitanje je koliko je dugo normalno da građani preuzimaju posao koji bi trebalo da bude odgovornost grada.

Možda bi zato fotografija gradonačelnika na svakoj rupi zaista mogla da bude korisna. Ne zato što će zakrpiti asfalt, već zato što bi Beograd dobio novu turističku mapu: „Beograd kroz rupe i gradsku vlast“. Samo bi trebalo paziti da fotografija bude dovoljno velika. Neke rupe su, izgleda, već ozbiljna znamenitost, pa jedna fotografija neće biti dovoljna. Fotografije i opštinskih „fotelja“ može biti dodata.

Do tada, ostaje jednostavan sistem koji građani već primenjuju: vide rupu, obeleže je i nadaju se da će je neko zakrpiti.

Jer ako grad već ne može da zakrpi rupe, građani će mu napraviti izložbu na beogradskim ulicama. Fotografije će završiti na društvenim mrežama, a Beograd će možda dobiti novu turističku atrakciju: galeriju rupa na otvorenom.

Aleksandar od Beograda

U Beograd se ne vraćaš. U njega se ponovo uključiš, kao u struju koju si na kratko isključio da proveriš da li može bez nje.

Povratak počinje još na putu. Kolona se zgušnjava, nervoza raste, signal na telefonu jača. Kao da grad već zove, iako nisi stigao. Prvi znak nije tabla sa imenom grada, nego tempo. Sve ide brže, čak i kada stoji.

Ulazak je poznat. Nema iznenađenja. Rupa na istom mestu, radovi koji traju kao uspomena, znakovi koji objašnjavaju nešto što niko ne čita. Grad te dočeka bez ceremonije, kao da nikada nisi ni odlazio.

Prvi semafor je lekcija. Zeleno traje kratko, crveno duže nego što ima smisla. Iza tebe neko trubi, ispred tebe neko okleva. Sve je isto, samo si ti na trenutak zaboravio ritam.

Parkiraš gde možeš, ne gde treba. To je prva adaptacija. Druga je da prihvatiš da nemaš vremena, iako si upravo došao sa mesta gde si ga imao. Beograd ne priznaje zalihe.

Ulice su pune ljudi koji su se, kao i ti, vratili. Svi nose po malo drugog vazduha, ali ga brzo izgube. Grad ima svoju klimu, unutrašnju. Ne meri se u stepenima, nego u strpljenju.

Kafići rade kao da nikada nisu stali. Konobari pamte lica, ne pamte pauze. Naručiš isto, kao da potvrđuješ da si se vratio. Grad voli kontinuitet, čak i kada ga nema.

Institucije, naravno, nisu primetile tvoj odlazak. Ni povratak. One funkcionišu po svom kalendaru, koji retko ima veze sa stvarnim vremenom. To je utešno: ništa nisi propustio.

Ironija je u tome što povratak u Beograd uvek izgleda kao nastavak. Kao da si samo pauzirao scenu koja te je čekala tačno tamo gde si je ostavio.

I tako se vratiš. Ne zato što moraš, nego zato što znaš da će sve ostati isto – i da će te to, na neki način, smiriti.

U Beogradu se ne vraćaš kući.
Vraćaš se navici.

Aleksandar od Beograda

Nametnuta dilema: jedna lista ili dve?

Hajde odmah da razjasnimo — opoziciju niko ništa nije pitao. Dilema o jednoj ili dve liste je nastala iz njihove strategije, kako bi servirali tanjire građanima sa jelom koji oni nisu birali iz jelovnika. I misle da građani treba da jedu to što im je dato. Neki su reklamirali i parizer da građani jedu dok ono što oni jedu nije za nas obiične.

U javnosti se sada glumi proces odlučivanja. Analize, kalkulacije, “teške odluke … Politička strategija za početnike.  

---

Studenti i građani: već postojeća snaga

Ono što se uporno ignoriše jeste da studentsko-građanska struktura već postoji — i  kao stabilna i vidljiva politička činjenica.

Nije to “podrška sa strane”, nego baza koja ima energiju, brojnost i legitimitet koji partije pokušavaju da pozajme kad im zatreba. Nisu uspeli i do sada ali I dalje pokušavaju.

Zato sada gledamo zanimljiv manevar: pritisak da upravo ta struktura “reši” dilemu opozicije. Da presudi između jedne ili dve liste. Da da politički legitimitet nečemu što nije sama kreirala. Da student ili ti građani komentarišu opoziciju kako bi im dali političku snagu koju više nemaju. Neće ovaj spanać u Popaja. 

Budimo realni neka opozicija izađe sama sa svojom listom na izbore i da vidimo kako će se to završiti. Iskreno to bi voleo da vidim. Svi znaju kako će se to završiti. Sada trenutno jure za pritiskom javnosti na studente ali to se neće desiti. Da vidimo koliko će im trebati da okrenu na nove teme.

Počnite da merite vreme.

---

Opozicija: matematika bez politike

Priča o jednoj listi svodi se na jednostavnu stvar — strah od onoga što je ne izbežno. Pitanje je da li bi prešli cenzus.

Ali problem je što je to jedina vidljiva strategija.

Nema pokušaja da se promeni okvir, nema ideje kako da se kapitalizuje energija van partijskih struktura. Postoji samo prilagođavanje postojećim pravilima igre, uz nadu da će rezultat ovaj put biti drugačiji.

Neće.

Jer matematika bez politike daje tačno ono što i očekuješ — tehnički poraz.

---

Vlast i proizvodnja buke

Dok se opozicija bavi matematikom sopstvenog poraza, vlast radi ono što radi najbolje — proizvodi buku.

Otvara se deset tema dnevno: zakoni, procedure, međunarodna mišljenja. Čeka se šta će reći Venecijanska komisija, pa kako će reagovati Evropska unija, pa balansiranje između “evropskog puta” i “drugih stolica”. Naravno tu je i već dobro poznati scenarijo: „Ja, sam im sve u oči rekao!“ Sve već viđeno, sve već potrošeno.

Suština je jednostavna: što više tema — to manje fokusa.

A izbori ostaju ono što jesu — pitanje procene, ne pravila. Jul, oktobar, novembar… ili kad već procene da treba. Klasična šarngarepa na kanapu. Kao imaju kandidata za predsednika i pokupiće ove ili one glasove. Slobodno.

To nije taktika. To je mehanizam.

Šargarepa na kanapu

Najzanimljiviji deo cele priče je što se paralelno plasiraju i kandidati, kombinacije, potencijalni savezi. Kao neka vrsta političkog rijalitija u kojem publika treba da nagađa ko će s kim. Nisu bitni.

Jedna od – Građanska poruka je jasna i kratka: Ili građani ili kriminalci.

---

Pogrešno pitanje

Dilema “jedna ili dve liste” nije političko pitanje — to je medijsko-opoziciona kampanja o kojo se neće pričati. Ona služi da zauzme prostor, da potroši energiju i da stvori utisak dinamike tamo gde je nema.

Poena nema jer građani su u minusu.

---

Zaključak

Ponoviću, što ponavljam u svakoj kolumni, ne postoji scenarijo…

Aleksandar od Beograda

Beograd se ne prodaje odjednom. To bi bilo previše primetno. Grad se prodaje na rate, kao nameštaj iz kataloga: danas terasa, sutra parking, prekosutra komad parka.

Građanin to vidi tek kad ograda već stoji. Juče je tu prolazio, danas stoji tabla: „Privatan posed“. Kao da je grad bio samo privremeno parkiran na tom mestu.

Proces je jednostavan. Prvo se kaže da je prostor zapušten. Zatim da je neiskorišćen. Onda da ima „razvojni potencijal“. Posle toga dođe render. A posle rendera – rampa.

Građanin, naravno, dobije objašnjenje. To je investicija. To je modernizacija. To je razvoj. Sve velike reči koje znače isto: prostor koji je bio ničiji sada ima vlasnika.

Ironija je što se grad privatizuje u ime javnog interesa. Građaninu se kaže da će dobiti više sadržaja. I dobije: rampu, obezbeđenje i radno vreme.

U Beogradu se granica između javnog i privatnog ne briše. Ona se pomera. Polako, metar po metar. Danas jedan ugao, sutra čitav blok.

Grad tako ne nestaje naglo. On se samo smanjuje. Građanin to primeti tek kad shvati da više nema gde da prođe gde je nekada prolazio.

Ostaće, kažu, još jedan javni prostor: trotoar. Poslednja linija slobodnog kretanja. Jedino mesto gde građanin može da ide bez karte, bez rampe i bez radnog vremena.

Samo što su i njega već zauzeli automobili.

Parkirani uz banderu, preko ivice, popreko kao teritorijalna izjava. U Beogradu automobil ne traži parking – on uzme trotoar. Pešak se tada povlači na ulicu, kao podstanar koji je shvatio da je stan već izdat.

Tako se grad završava: privatni blokovi, ograđeni parkovi i trotoari puni metala. Građaninu ostaje samo ono između branika – uski prolaz koji se nekada zvao javni prostor.

Aleksandar od Beograda

U Beogradu parking mesto nije infrastruktura. Ono je filozofija. Mala pravougaona parcela asfalta na kojoj se vidi sve: ekonomija, vlast, nervoza i karakter naroda.

Grad je odavno odustao od ideje da ima dovoljno parkinga. Umesto toga, razvio je sistem nade. Građanin se vozi u krug, traži prazno mesto kao arheolog koji veruje da će ispod asfalta pronaći civilizaciju.

Postoje tri vrste parking mesta. Ona koja su zauzeta, ona koja su „samo na minut“ i ona koja postoje samo u planu. Četvrta kategorija je rezervisana za nekoga koga niko nikada nije video, ali svi znaju da postoji.

U međuvremenu, grad širi trotoare, uvodi zone, postavlja stubiće, briše linije, crta nove. Parking mesto tako postaje retka urbana životinja – stalno u migraciji, nikada u dovoljnom broju.

Građanin, naravno, učestvuje u toj igri. Parkira gde može, gde ne može, i gde će kasnije objasniti da je morao. To je jedini sport u kojem učestvuje ceo grad, bez stadiona i bez pravila koja važe jednako za sve.

Najzanimljivije je što parking mesto nikada nije samo parking mesto. Ono je dokaz da u ovom gradu prostor postoji – samo ne za svakoga.

I tako Beograd živi između dve kazne: one za nepropisno parkiranje i one za verovanje da će slobodno mesto ikada postojati.

Aleksandar od Beograda

Kad vlast obećava, kontejner blokira. Ne u smislu „ne radi“, nego uvek na pravom mestu, uvek podseća: obećanje je bačeno zajedno sa smećem. Dok političari pune reči, građani pune kese. Kontejner je jedini koji ne zavarava – on reaguje onako kako mi hoćemo, a ne kako oni obećavaju.

Dok ministarstva planiraju, dok komisije raspravljaju, dok kancelarije prave izveštaje koji nikada ne stignu na adresu, kontejner stoji i čeka. On sakuplja istinu, beleži propuste, blokira ulaz kada je previše obećanja u opticaju. Jedini je aparat u ovom gradu koji radi za građane, ne protiv njih.

U gradu gde institucije postoje samo na papiru, a vlast uvek kasni, kontejner je prava moć. Ne pita za budžet. Ne traži saglasnost. Ne tumači zakon. Samo stoji. I pokazuje da je red ipak moguć, kad ga neko konačno drži u rukama.

U Beogradu, dok sve drugo funkcioniše prividno, kontejner je jedina institucija koja stvarno služi građaninu.

Aleksandar od Beograda