U Beogradu doktori su konačno postali javne ličnosti. Gledaju nas sa bilborda, nasmejani, osvetljeni, u belim mantilima koji izgledaju kao da nikada nisu videli čekaonicu. Privatna medicina je shvatila ono što je marketing odavno znao – zdravlje se danas oglašava.
Ime, prezime, specijalnost, broj telefona. Sve jasno, sve dostupno. Doktor je tu, na raskrsnici, između banke i reklame za kredit. Kao da samo treba da skreneš levo kod semafora i uđeš pravo u zdravstvo.
U javnom sistemu slika je drugačija. Tamo nema bilborda. Ima hodnika.
Građani stoje, sede, čekaju. Neko drži karton, neko broj, neko živce. Pitanje „ko je poslednji?“ postalo je najtačnija dijagnoza sistema. Doktor je tu negde, ali ga ne vidiš. Kao retka vrsta koja se pojavljuje samo u određenim terminima.
Ironija je jednostavna: privatni doktor gleda te sa ulice, a javnog tražiš po hodniku.
Tako je Beograd dobio novu zdravstvenu geografiju. Na bilbordima – medicina koja se oglašava. U domovima zdravlja – medicina koja se čeka.
Foto: Ilustracija/ A.M
Autor: Aleksandar od Beograda
