Živimo u vremenu u kojem vest traje kraće od vremenske prognoze. Jedna afera sustigne drugu, druga pregazi treću, a četvrtu već zatrpa neka nova izjava, obećanje ili politički spektakl.
Sve izgleda kao haos, ali to nije onaj haos koji nastaje kada stvari izmaknu kontroli. Ovo je haos koji ima svoju funkciju. Buka koja ne dozvoljava da se bilo koja tema zadrži dovoljno dugo da građani dobiju odgovor. Svaka afera dobije svojih nekoliko dana života, taman toliko da se pojavi nova koja će je potisnuti.
Dok se javnost bavi današnjom pričom, jučerašnja odlazi u zaborav. Ne zato što je rešena, već zato što je zamenjena novom. Nije važno da li će građani poverovati u jednu priču. Dovoljno je da svakog dana budu zatrpani novom.
Kada se jedna dimna zavesa podigne, odmah se postavlja druga. Nekada je to velika izjava, nekada obećanje, nekada priča o novcu koji samo što nije stigao i koji će rešiti sve probleme. Prodaje se nada, kupuje se vreme. Magla se predstavlja kao vizija, a predstava kao politika.
Neko se nada da će se finansijski problemi rešiti kroz jednokratnu pomoć, neku novu meru ili politički poklon. Ali politika koja se zasniva na tome da građanin zaboravi problem čim dobije kratkoročno olakšanje nije rešavanje problema. To je samo odlaganje računa.
A račun uvek stigne.
U međuvremenu, na političkoj sceni traje još jedna predstava. O skupštinskoj raspravi o nepoverenju Vladi već sam pisao i neću joj se vraćati u detalje. Dovoljno je reći da je sednica, umesto odgovora na pitanje političke odgovornosti, otvorila neka sasvim druga pitanja. Upravo zato ona predstavlja dobar primer obrasca o kojem govorim – kako se politička režija često nametne kao važnija od same teme.
Kontrolisana opozicija pokušava da se predstavi kao ključni faktor bez kojeg nema političkog raspleta. Kao da od njih zavisi tok događaja. Kao da oni odlučuju gde će se energija građana usmeriti.
Svaki glas jeste važan. Svaki građanin ima pravo da bira i svaki glas ima svoju težinu. Ali postoji razlika između važnosti svakog glasa i političke težine onih koji pokušavaju da taj glas predstave kao svoju zaslugu.
Posebno kada se neko godinama pozicionira kao alternativa, a onda se postavlja pitanje da li ima dovoljno hrabrosti da sam izađe pred birače.
Voleo bih da izađu samostalno.
Ne zato što mislim da bi napravili neki veliki rezultat. Naprotiv. Znam kako bi se to završilo i upravo zato bih voleo da se taj trenutak dogodi.
Voleo bih da njihova politička sujeta još jednom pobedi. Kao što je već umela. Jer nekada je sujeta jača od političke matematike. Nekada je važnije dokazati da si bitan nego prihvatiti koliko te građani zaista vide kao važnog.
Ali nije ovde samo sujeta u pitanju.
Ima tu kalkulacija, interesa, političkog trgovanja i večitog čekanja pravog trenutka. Čeka se da se vidi gde je najbolja pozicija, koliko se glasova može privući i koliko se može dobiti bez velikog rizika.
A onda, naravno, treba sačekati i šta kaže „centrala“.
Jer nije lako biti samostalan politički igrač. Za to su potrebni odluka, hrabrost i spremnost da snosiš posledice svojih odluka. Mnogo je lakše posmatrati sa strane, meriti situaciju i čekati da neko drugi prvi povuče potez.
Zato bih voleo da izađu sami.
Ne zato da bih ih kaznio, već zato što bi građani konačno dobili najpoštenije moguće merenje njihove stvarne političke težine koja se sada meri u „gramima“.
Izbori su najbolja anketa. I najneprijatnije ogledalo.
Tamo nema televizijskih studija, nema pažljivo biranih rečenica, nema političkog marketinga i nema mogućnosti da se odgovornost prebaci na nekog drugog.
Ostaju samo glasovi.
A glasovi su jedina valuta u politici koju nije moguće proizvesti propagandom.
Na kraju se vraćam rečenici koju ponavljam već dugo „Ne postoji scenario u kojem vlast dobija izbore.“
Kada će oni biti?
Zar je to zaista najvažnije pitanje?
Dok prodavac magle uživa u predstavi i misli da kontroliše svaki kadar, vreme prolazi. Datumi mogu da se pomeraju, kampanje mogu da traju, nove priče mogu svakog dana da pune naslovne strane.
Ali postoji trenutak kada ljudi prestanu da gledaju u maglu i počnu da gledaju kroz nju.
Tada više nije važno koliko je glasna buka.
Jer svaka vlast u jednom trenutku poveruje da upravlja događajima. A onda dođe trenutak kada događaji počnu da upravljaju njome.
Magla može da sakrije pogled.
Ali ne može zauvek da sakrije put.
Poseban osvrt
O skupštinskoj sednici sam već izneo svoj stav. Ostao je utisak da je odgovor na suštinsko pitanje ostao u drugom planu. Kada tema sednice postane sporedna u odnosu na političku režiju, tada se više ne vodi borba za poverenje građana. Tada se dele uloge.
Posle tog političkog cirkusa i skupštinskih akrobacija očekujem sledeći čin.
Počeće osipanje kontrolisane opozicije.
Neko će otići javno. Neko će nestati tiho, bez konferencija i velikih objašnjenja. Neko će preko noći promeniti politički dres, a neko će samo promeniti adresu svoje političke lojalnosti.
To neće biti kraj jedne stranke.
To će biti početak raspleta koji se već neko vreme nazire.
Aleksandar od Beograda
