Sve bi možda i bilo zaboravljeno – ili se ne bi ni spominjalo – da je samo sat na Trg Republike u pitanju. Jedan sat, jedan trg, jedan gradski detalj. Ali u Beogradu nijedan detalj nije samo detalj. On je simptom. A sat je, izgleda, samo poslednji u nizu urbanističkih eksperimenata koji se pretvaraju u javne rasprave, pa u podsmeh, a onda u tiho premeštanje.
Jer, Beograd ima istoriju objekata koji su sve – osim neprimetni.
Sećamo se „Ser Žileta“, zvanično spomenika Sibinjanin Janko u Zemunu. Monumentalna figura, ali nadimak je nadživeo zvanični naziv. Grad je hteo heroja, građani su dobili metaforu. I to britku.
Zatim je tu bio i spomenik Jurij Gagarin, simbol brzopletosti. Postavljen, fotografisan, kritikovan – pa uklonjen. Nije izdržao ni orbitu javnog mnjenja, a kamoli gravitaciju grada. Problem? Veličina. Ili možda proporcija između ambicije i mere.
Fontana na Trg Nikole Pašića – večita tema polemika, renoviranja i rasprava o estetici. Da li je moderna, da li je suvišna, da li je simbol epohe ili omaška? U Beogradu, fontane nisu samo fontane. One su političke izjave u betonu i vodi.
A onda je došlo „skockavanje“ Trga Republike. Kocke su postale tema dana, pa nedelje. Testovi, vraćanja, preslaganja. Kao da se grad igra domina sa samim sobom. I taman kada se prašina slegla, stigao je – sat.
Sat koji je jedva dočekao drugi dan da dobije nadimke. Društvene mreže već nude nova imena: „Kod pokvarenog sata“ za Trg Republike, „Park neprijateljstva“ za Ušće, „Šapića šikana“ za Trg Nikole Pašića. Beograd je oduvek bio duhovit, ali ironija je postala brža od urbanističkog plana.
I nije problem u građanima. Građani rade ono što su uvek radili – komentarišu, daju nadimke, brane svoj grad humorom. Problem je u vlasti koja projekte predstavlja kao gotove, savršene i istorijske, a onda se ispostavi da sat – čim je postavljen – već ne radi kako treba.
Simbol grada koji meri vreme, a ne može da izmeri sopstveni start.
U Beogradu objekti retko imaju stalnu adresu. Oni su pokretni deo političke scenografije. Danas su vizija, sutra su greška, prekosutra su „nasleđeni problem“. I tako u krug.
Možda će sat zaista biti premešten. Možda će ga „uzeti“ neki novi trg, neka nova ideja, neki novi gradonačelnik sa drugačijim ukusom. Ali pitanje nije gde će završiti sat. Pitanje je zašto Beograd stalno deluje kao da mu je sve privremeno – osim polemike.
Možda problem nije u satu. Možda je problem u tome što se u ovom gradu sve postavlja kao konačno, a traje kao probna verzija.
A sat? On je barem hteo da meri vreme. Samo je šteta što je, čini se, već na početku – zakasnio.
Aleksandar od Beograda
