Pre nego što sam naučio da pamtim reči, morao sam da naučim da pamtim one koji su ih stvarali.
I zato u mom Studentskom parku ne stoji samo bronza — stoji misao koja i dalje hoda.
Spomenik Dositeju Obradoviću.
Sve počinje još 1909. godine, kada Srpska književna zadruga i Jovan Skerlić pokreću inicijativu da se obeleži stogodišnjica njegove smrti.
Grad se spremao da mu se zahvali.
Ne bukom, nego oblikom.
Na konkurs se odazvalo dvanaest umetnika.
Njihovi modeli bili su izloženi u školi kod Saborne crkve — u prostoru gde se znanje već učilo pre nego što je spomenik uopšte nastao.
U užem izboru ostaju Valdec, Rosandić i Roksandić.
I izbor pada na Rudolfa Valdeca.
Neki su ga zamišljali na Terazijama, neki u Makedonskoj ulici.
Ali na kraju je našao mesto gde misao ima najviše smisla — u Studentskom parku.
Prvo je otkriven 9. juna 1914. godine, ispred tadašnje „Srpske krune“, današnje Biblioteke grada.
Kasnije, 1930. godine, kada je park preuređen u Akademski, Dositej se seli — i staje u niz sa Josifom Pančićem.
Kao da razgovaraju.
Bronza ga prikazuje u pokretu.
Sa šeširom, štapom i knjigama.
Ne kao čoveka koji stoji, nego kao čoveka koji ide.
Na postamentu piše:
„Iduć’ uči, u vekove gleda!“
A na drugoj strani — zahvalnost naroda.
Jednostavno. Bez viška.
Dositej nije bio samo figura iz prošlosti.
Bio je moj prvi put kada sam shvatio da znanje nije zatvoreno u zgradama — nego u kretanju.
On je putovao da bi učio, i učio da bi menjao.
I zato i danas, među klupama, studentima, knjigama i razgovorima, stoji kao podsetnik da se grad ne gradi samo ciglom.
Nego mišlju.
Godine 1967. proglašen je spomenikom kulture.
Ali njegova prava zaštita nije u odluci.
Nego u tome što ga ljudi i dalje prolaze kao da im nešto govori.
Ja sam Beograd.
I dok god imam spomenike koji ne stoje samo da bi se gledali,
nego da bi podsećali da se ide dalje,
znam da nisam zaboravio šta znači učiti.
Dositej ne stoji u parku.
On i dalje hoda kroz mene —
sa knjigom u ruci i rečenicom koja nikada nije završena.
