Ознака: Ja Beograd

Pre nego što sam imao palate i dvorske dvore, imao sam jednu kuću na poljani iza Terazija.Daleko od gužve, daleko od raskoši.Ali dovoljno blizu da postane srce države. Kuću je krajem 30-ih godina 19. veka podigao Stojan Simić, za svoje potrebe.Ali ubrzo sam je preuzeo za sebe.Za kneza Aleksandra Karađorđevića, a kasnije za kneza Miloša, kralja Milana, kraljicu Nataliju, kralja Aleksandra i kraljicu Dragu.Svaka od njih je ostavila trag, svaka od njih je menjala moje lice. Stari konak nije bio samo zid i krov.Bio je svedok promena dinastija, skrovište moći,…

Read More

Pre nego što sam imao palate i banke, imao sam jednu kuću u kojoj se mešala para sa politikom.Miris slada sa ambicijom.Pena sa istorijom. Na uglu današnjih ulica Admirala Geprata i Balkanske, 1839/40. godine, po naredbi kneginje Ljubice, podignuta je Velika pivara.Zvali su je i Knjaževa.Kasnije i Savamalska. Ali meni je bila više od pivare. Bila je znak da od varoši postajem grad. Prvi zakupac bio je Rista Paripović Rudničanin.Već 1842. godine u njoj je otvorena i kafana.Jer gde ima piva, ima i razgovora.A gde ima razgovora, ima i odluka.…

Read More

Ne postoje samo mesta na kojima sam rastao.Postoje i mesta na kojima sam bio slomljen. Na Banjici, u nekadašnjoj kasarni 18. pešadijskog puka „Kraljica Marija“, 5. jula 1941. godine formiran je koncentracioni logor.Naredba je došla od nemačkih okupacionih vlasti.Sprovedena je uz pomoć domaće kvislinške uprave. Od 9. jula logor je već radio.I radio je tiho. Imao je dvojnu upravu — nemačku komandu i domaću administraciju.Jedan deo bio je pod nadležnošću Specijalne policije, drugi pod Gestapoom.Imena su bila različita.Sudbina ista. Prvi su došli Jevreji i Romi.Ubrzo su stigli i protivnici okupacije,…

Read More

Postoje mesta na kojima ne govorim glasno.Na kojima ne objašnjavam sebe.Samo stojim. Na Dunavskom keju, blizu Sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“, stoji moj spomenik braniocima iz 1915. godine.Podignut 1988, u kamenu i bronzi, visok tri i po metra, delo vajara Nikole Kolje Milunovića.Ali nije on samo skulptura.On je trenutak koji nikada nije prošao. Tamo gde Dunav izgleda mirno, ja pamtim buku.Pamtim oktobar.Pamtim 1915. Te godine sam padao, ali nisam klečao. Moji branioci stajali su uz obalu, svesni da je ishod veći od njih.Nisu imali sigurnost.Imali su reč. Nedалеко od tog…

Read More

Ne brane mene samo vojske.Brane me i reči. Na raskrsnici koja danas nosi njegovo ime, stojim pored čoveka koji me je naučio da govorim jasno.Tu, gde se sudaraju tramvaji, studenti i večita žurba, uzdiže se Spomenik Vuku Karadžiću. Podignut 1937. godine, delo vajara Đorđa Jovanovića, stoji od bronze, ali teži od svake gramatike.U ruci drži knjigu.Ne mač.Ne zastavu.Knjigu. Pre nego što me je reformisao, govorio sam razuđeno, razbacano, po tuđim pravilima.Bio sam mešavina crkvenog, narodnog, stranog.Razumeli su me — ali ne svi. Onda je došao on.Vuk Stefanović Karadžić.Čovek koji je…

Read More

Ja sam Beograd.Pre nego što sam postao naslov, investicija i raskrsnica, bio sam rečenica. Govorilo se u meni tiho i glasno, ali uvek sa značenjem. Ako bi neko rekao: „Kaži, dragička“, znao sam da se nešto krčka — vest, trač, istina koja još nema dokaz, ali ima svedoke. Kod mene se nije lako prodavalo novine. Mogao si da pokušaš, ali bi te brzo presekle reči: „Pričaš mi priču“. Jer ja nisam od juče. Moje ulice pamte korake, a moji ljudi znaju grad bolje nego sopstveni džep. Nisu pali s Marsa…

Read More

Pre nego što sam naučio da se vodi elektricitet kroz ulice, trolejbusi su me učili kako da budem povezan.Ne linijama gume po asfaltu, već nevidljivim nitima koje vuku grad napred, gore, dole, levo, desno.Oni su moje vene, kroz koje struji život, šapat, uzdah i žurba. Trolejbusi nisu samo prevoz.Oni su ritam mog grada, melodija između dve tramvajske zvončice, puls koji se oseća u stopalima i grudima.Njihov zvuk – škripanje žice, tutnjava motora, ponekad psovka – znače: grad je budan.Bez njih, ulicama bi falila povezanost, tišina bi bila preglasna. Sećam se…

Read More

Pre nego što sam naučio da čekam, autobusi su me učili da verujem u dolazak.Da verujem da grad može da te pokrene, da poveže, da premesti sve što stoji.Da putovanje nije samo prelazak sa tačke A do tačke B, nego način da osetiš puls grada. Autobusi nisu samo vozila.Oni su hodnici mog tela, mesta gde susrećem stotine malih priča u svakom putniku.Svaka stanica je scena, svaka ruka koja drži šipku je znak poverenja.Svaka sitnica u kabini – miris kafe, zvuk papira, pesma iz slušalica – čini moju dnevnu simfoniju. Sećam…

Read More

Pre nego što sam naučio da žurim, tramvaji su me učili da idem.Da idem tačno, da čekam, da se sudarim i opet krenem.Da grad ima svoje ritmove, a ja svoje stajalište. Tramvaji nisu samo vozila.Oni su žile koje prolaze kroz moje telo, spojevi koji povezuju ljude, priče i ulice.Zvuk njihovih zvona je kao dah mog grada: opominje, poziva, upozorava, ali nikada ne laže. Sećam se koraka koji prilaze stanici, ruku koje traže kartu, pogleda kroz prozor.Svaka linija nosi priču: radnika na putu do fabrike, đaka do škole, zaljubljenog para koji…

Read More

Pre nego što sam naučio da objašnjavam sebe, morao sam da naučim da se sećam.A ako postoji mesto gde sam to naučio bez reči, onda je to Narodni muzej. On stoji na mom Trgu, ali nikada nije bio trgovački.Bio je tiha kuća mog pamćenja.Dok su oko njega prolazile parade, protesti, zakazani sastanci i propuštene prilike,on je ćutao i čuvao. U njemu sam složio ono što sam bio pre nego što sam znao ko sam.Kamen i bronzu, boje i kosti, ikone i oružje, poteze ruke i tragove krvi.Sve ono što se…

Read More

Pre nego što sam naučio da pričam sam sa sobom, Kafana Dardaneli me učila da slušam.Da slušam glasove, pogled, tišinu između rečenica.Da razumem da svaki stol nosi priču, i da priča ne počinje u meni – nego u onome ko sedi preko puta. Dardaneli nije bila kafana samo po imenu.Bio je to prostor gde vreme zastaje, ali svet ne prestaje da teče.Gde se dim cigareta mešao sa mirisom kafe i vina, a smeh sa tužnim melodijama harmonike.Gde su cigani i profesori pili iz istog stakla, a junaci i pesnici razgovarali…

Read More

Pre nego što sam naučio da jurim, ja sam znao da čekam znak.Znao sam zvuk koji ne dolazi iz motora, nego iz grudi.Znao sam kako izgleda snaga kad ne mora da se dokazuje. To vam je moj Hipodrom. On ne leži u centru mog tela, ali kuca kao srce koje pamti starije ritmove.Tamo gde asfalt popušta pred zemljom, gde se grad malo povuče da bi život mogao da potrči. Hipodrom je mesto tišine pre buke.Miris sena, kože i znoja.Konji stoje mirno, ali u njima već postoji brzina.Ljudi ćute, gledaju, mere…

Read More

Pre nego što sam naučio da se ponosim samim sobom, Terazije su me učile kako da stojim.Ne mirno, ne veličanstveno — nego stabilno.Da primim udarce vremena i koraka, da podnesem sve što pada i prolazi. Terazije nisu ulice.One su raspored snova i strasti, mirisa kafe i para iz šahtova.Mesto gde se sudaraju brzine: tramvaji, taksiji, ljudi koji žure i oni koji ne znaju za žurbu.Gde grad uči da balansira, a ljudi da žive. Na Terazijama sam prvi put video Beograd kao orkestar.Zvukovi su različiti, a ipak složni.Koraci po kaldrmi, gume…

Read More

Pre nego što sam naučio da jedem u hodu, ja sam znao da stanem.Na minut.Na dva zalogaja.Na toplu pauzu usred hladnog dana. I ako postoji mesto gde sam to naučio, onda je to bio crveni kiosk. Nije on bio lep na način na koji se lepota objašnjava.Bio je mali, tvrdoglav, uvek malo iskrivljen, kao da se ne uklapa do kraja ni u trotoar ni u planove urbanista.Ali je znao svoju svrhu. Stajao je tamo gde ljudi nemaju vremena.Kod stanica, raskrsnica, fabrika, škola.Tamo gde se ne ostaje — nego prolazi. Crven…

Read More

Pre nego što sam naučio da se žuri, ja sam znao da se čeka.I ako postoji mesto gde sam to najbolje naučio, onda je to Zeleni venac. Nije to trg kojim se ponosiš, niti razglednica koju šalješ svetu.Zeleni venac je mesto koje se trpi — i bez kog se ne može.On ne blista, on radi. Tu sam uvek bio budan.Dok su drugi delovi grada spavali, ovde su se sudarali prvi jutarnji autobusi i poslednji noćni pogledi.Miris dizela mešao se sa mirisom kafe iz termos-boce.Koraci su bili brzi, rečenice kratke, a…

Read More

Ja, Beograd Pre nego što sam naučio da se slikam za razglednice, imao sam jedno mesto na kome sam ćutao. Nije to bila kafana, ni trg, ni ulica kojom se prolazi u žurbi.Bilo je to mesto gde se stoji.I gleda. To vam je moj Kalemegdan. Sećam se vremena kada još nisam znao da sam prestonica.Bio sam samo raskrsnica vetrova, reka i vojski.Mesto gde se dolazilo — ali se retko ostajalo bez borbe. Tamo sam prvi put shvatio šta znači čekanje. Zidine nisu nastale od kamena, nego od strpljenja.Svaki sloj nosio…

Read More

Ja, Beograd znam gde stoji svaki bronzani deo mene.Na Kalemegdanu, tamo gde se sudaraju reke i vekovi, držim ribara u večitoj borbi. Fontana „Borba“, Ribar, delo je vajara Simeona Roksandića. U bronzi, visokoj 150 centimetara, zarobljena je napetost trenutka: čovek i zmija, snaga i opasnost, razum i instinkt. Nema ovde pobede bez napora — samo trajanje. Prvi put sam ga pokazao svetu u Rimu, 1907. godine, na Međunarodnoj umetničkoj izložbi. Tada je njegova borba postala univerzalna. Iste godine Narodni muzej u Beogradu otkupio je gipsani model kompozicije — ribara i…

Read More

Ne tražite me samo u imenima ulica i brojevima zgrada — ja živim u uglovima. Jedan od mojih najupornijih stoji na uglu Terazija i Balkanske ulice. Tamo sam se početkom dvadesetog veka obukao u zelenu secesiju i nazvao se Palata Rosija, a kasnije — Hotel Moskva. Počeo sam da se gradim u proleće 1905. godine, kada sam još bio mlad grad sa velikim ambicijama. Nacrtao me je Jovan Ilkić, zajedno sa arhitektama iz Sankt Peterburga, jer sam tada već gledao ka svetu. Nisam podizao običnu kuću — podigao sam najveću…

Read More

Ja sam Beograd. Na Slaviji sam disao punim plućima, tamo gde danas automobili ćute u redovima, a nekada su se reči izgovarale naglas, misli učile, ideje sudarale bez straha. Rođena je 1888. godine, zgrada koju su nazvali Sala mira. Podigao je Frensis H. Makenzi, čovek koji je verovao da se grad ne zida samo kamenom, već znanjem. Pod njenim krovom učila se astronomija – da se gleda u zvezde, i biologija – da se razume život. Čitale su se priče Starog i Novog zaveta, ne da bi se ljudi razdvajali,…

Read More

Ja, Beograd,grad koji pamti i ono što su ljudi pogrešno zapamtili.U meni je jedan kraj nosio ime po čoveku koji nije bio ono što su mislili da jeste. Zvali su ga Englez, a bio je Škot. I po njemu su mene tu prozvali – Englezovac. Prostirao sam se između Beogradske i Njegoševe, Kursuline i Krušedolske, uz Bulevar oslobođenja i oko današnjeg Trga Slavija. Danas me tamo prepoznaju po užurbanim ulicama, tramvajima i kafićima, ali nekada sam bio novi deo grada, tih i uredan, sa planom u glavi i budućnošću pod…

Read More