Nekada je sokak bio više od ulice. Bio je karakter, poreklo, mala država sa svojim pravilima. U njemu se znalo ko prvi otvara prozor, ko poslednji gasi svetlo i čija se reč ne prekida. Zato kad bih rekao:
„Drži se ti svoga sokaka“,
nisam terao čoveka — samo sam ga podsećao gde pripada.
Kod mene su ljudi često želeli dalje nego što poznaju. Mešali su tuđe priče sa svojim životom, gurali nos tamo gde ih niko nije zvao, pa se čudili kad ih grad pogleda preko ramena. A grad pamti. Uvek pamti ko je došao kao gost, a ko se ponašao kao vlasnik.
Ova rečenica nije bila pretnja, nego mera. Da znaš granicu između radoznalosti i mešanja, između mišljenja i nametanja. Jer svaki sokak imao je svoj ritam, svoje ljude i svoje tišine koje se ne diraju.
Danas su sokaci postali adrese, a komšije prolaze jedni pored drugih kao putnici na stanici. Malo ko više zna ko živi vrata do vrata. Zato je i ova rečenica počela da nestaje — zajedno sa vremenom kada je grad bio dovoljno mali da se ljudi poznaju, a dovoljno velik da svako ima svoje mesto.
Ipak, kad neko pređe meru, još umem da kažem, onako starinski, kroz pola osmeha:
„Drži se ti svoga sokaka.“
