Ознака: Ja Beograd

Ja, Beograd znam gde stoji svaki bronzani deo mene.Na Kalemegdanu, tamo gde se sudaraju reke i vekovi, držim ribara u večitoj borbi. Fontana „Borba“, Ribar, delo je vajara Simeona Roksandića. U bronzi, visokoj 150 centimetara, zarobljena je napetost trenutka: čovek i zmija, snaga i opasnost, razum i instinkt. Nema ovde pobede bez napora — samo trajanje. Prvi put sam ga pokazao svetu u Rimu, 1907. godine, na Međunarodnoj umetničkoj izložbi. Tada je njegova borba postala univerzalna. Iste godine Narodni muzej u Beogradu otkupio je gipsani model kompozicije — ribara i…

Read More

Ne tražite me samo u imenima ulica i brojevima zgrada — ja živim u uglovima. Jedan od mojih najupornijih stoji na uglu Terazija i Balkanske ulice. Tamo sam se početkom dvadesetog veka obukao u zelenu secesiju i nazvao se Palata Rosija, a kasnije — Hotel Moskva. Počeo sam da se gradim u proleće 1905. godine, kada sam još bio mlad grad sa velikim ambicijama. Nacrtao me je Jovan Ilkić, zajedno sa arhitektama iz Sankt Peterburga, jer sam tada već gledao ka svetu. Nisam podizao običnu kuću — podigao sam najveću…

Read More

Ja sam Beograd. Na Slaviji sam disao punim plućima, tamo gde danas automobili ćute u redovima, a nekada su se reči izgovarale naglas, misli učile, ideje sudarale bez straha. Rođena je 1888. godine, zgrada koju su nazvali Sala mira. Podigao je Frensis H. Makenzi, čovek koji je verovao da se grad ne zida samo kamenom, već znanjem. Pod njenim krovom učila se astronomija – da se gleda u zvezde, i biologija – da se razume život. Čitale su se priče Starog i Novog zaveta, ne da bi se ljudi razdvajali,…

Read More

Ja, Beograd,grad koji pamti i ono što su ljudi pogrešno zapamtili.U meni je jedan kraj nosio ime po čoveku koji nije bio ono što su mislili da jeste. Zvali su ga Englez, a bio je Škot. I po njemu su mene tu prozvali – Englezovac. Prostirao sam se između Beogradske i Njegoševe, Kursuline i Krušedolske, uz Bulevar oslobođenja i oko današnjeg Trga Slavija. Danas me tamo prepoznaju po užurbanim ulicama, tramvajima i kafićima, ali nekada sam bio novi deo grada, tih i uredan, sa planom u glavi i budućnošću pod…

Read More

Ja Beograd, grad koji na Božić govori tiše nego inače. Pod mojim krovovima dim se diže pravo u zimu, a zvona se razliježu niz ulice kao stara priča koja se pamti i bez reči. Na ovaj dan nisam samo prestonica – ja sam dom. Moje kaldrme pamte korake onih koji rano ustaju da odu na liturgiju, noseći u srcu više nego u rukama. U kućama pucketa badnjak, a miris hleba i tamjana meša se sa hladnim vazduhom sa Save i Dunava. I oni koji su otišli, danas mi se vraćaju…

Read More

Ja, Beograd – Vozarev krst stoji sa mnom. Od 1847. godine posmatram ga dok posmatra nas. Tu, između ulica Vojvode Šupljikca i Mileševske, na njivi koju je kupio Gligorije Vozarević, podignut je drveni krst ukrašen ikonama. Verovao je da su tu spaljene mošti Svetog Save. Otišao je ubrzo, ali krst je ostao. Njegova žena ga je zaveštala crkvi, a ja sam pazio da se njegove priče i dalje čuju u ritmu grada. Vozarev krst je gledao decenije – 1895, 1923, 1933. godine je obnavljan, dok nije postao od crvenog kamena…

Read More

Ja sam Beograd, i danas ne brojim automobile, već korake. Jednom godišnje skinem semafore sa lica, ugasim nervozu i otvorim ulicu – pravo iz grudi. Zovem je Ulica otvorenog srca. Tu se ne prolazi, tu se ostaje. Asfalt ne pamti parking, već ruke koje se sretnu bez razloga. Miris kuvanog vina i čaja sa cimetom meša se sa dimom kestena; stare lampe se prave važnije nego što jesu, a fasade, makar na par sati, zaborave da su oljuštene. U toj ulici Beograd se ne pravi pametan – on sluša. Deca…

Read More

Ja sam Beograd i svake godine se pravim da me Nova godina iznenađuje. Kao da je nisam video hiljadu puta kako dolazi sa istim koferima: lampice, obećanja, šampanjac koji puca pre ponoći i tišinu koja se javlja tek sutradan. I opet se pravim da verujem. U decembru me obuku. Navuku mi svetla preko ulica kao da sam pozornica, a ne grad koji pamti. Terazije blješte, Slavija se vrti u krug, Knez Mihailova se smeje iz svakog izloga, a ja se, između dva semafora, pitam ko će ove godine prvi reći:…

Read More

Ja, Beograd, znam sve tvoje ulice, ali i tajne koje tišina čuva. Hodam starim kaldrmama i osećam korake onih koji više nisu ovde, ali i dalje šapuću kroz moje zidove. Pajsije i Avakum… da, i njih pamtim. Pajsije je bio tišina u mojoj senci. Njegov pogled je gledao unutra, u svetlost koja nije mogla da se vidi, ali se osećala u srcima. Avakum je bio buka – dobra, prkosna buka, koja se nije mogla ugušiti ni kad su mu prilazili oni što su nosili mrak. Dok je Pajsije molio, Avakum…

Read More

Ja, Beograd, čuvam priče svojih ulica i zdanja, a među njima i Amam Kneza Miloša, stariji stanovnik iz 1836. godine. Sagrađen sam kao manji pridvorni amam, deo dvorskog kompleksa kneževih sinova, Milana i Mihaila Obrenovića. U to vreme, mojim prostorima su odzvanjale tihe korake dvorskih službenika i šum vode u kupatilima. Vremenom, dvorski kompleks je prešao u ruke Ministarstva finansija, ali ja, Beograd, pamtim svaku funkciju, svaki kamen i svaki odjek svojih prostorija. Od tog velikog kompleksa, do danas sam sačuvan ja – prizemna zgrada sa svojom karakterističnom isturenom odžaklijom,…

Read More

Ja sam Beograd. I pre nego što sam naučio da nosim beton, staklo i samopouzdanje velegrada, nosio sam sukno, čoju i miris pare iz kazana za bojenje tkanine. U meni su živeli abadžije. I njihove kuće. Nisam ih zvao vilama. Nisam ih zvao ni zgradama. To su bile kuće koje su znale zanat. Kuće u kojima se živelo na spratu, a radilo u prizemlju. Kuće koje su imale vrata širom otvorena prema ulici, jer zanat ne trpi zatvorenost. U prizemlju – radionica. Makaze teške kao sudbina, igle koje su pametnije…

Read More

Stojim ovde duže nego što mnogi misle da traje pamćenje. I gledam. Gledam kako se Terazije menjaju, kako prolaze carevine, kraljevine, republike i mandati, a ja ostajem – pomerena, vraćena, zaboravljena, pa ponovo otkrivena. Ja sam Terazijska česma. Ne pravim buku, ali znam sve. Podignuta sam 1860. godine, u vreme kada je knez Miloš Obrenović odlučio da Beograd ne treba samo da bude varoš koja preživljava, već grad koji pamti. Nisam nastala iz hira, već iz inata prema žeđi – onoj pravoj, ljudskoj, ali i simboličnoj. Da se zna gde…

Read More

Ja sam Beograd. I pamtim žene koje nisu vladale mačem, ali su držale kuću, državu i tišinu pod kontrolom. U mojoj staroj duši, na raskrsnici Kosančićevog venca i Save, stoji Konak kneginje Ljubice. Ne diže se on visoko, ne prkosi nebu, ali stoji čvrsto – kao žena koja zna gde joj je mesto, a ne pristaje da joj ga iko određuje. Podigao ga je Miloš, ali u njemu je živela Ljubica. A to su u Beogradu uvek bile dve različite stvari. Gledao sam kako ulazi kroz vrata – ozbiljna, bez…

Read More

Ja sam Beograd. I pre nego što sam naučio da vičem, da trujem vazduh i da žurim, ja sam učio da mislim. Na uglu Gospodar Jevremove ulice, u kući koja ne liči na spomenik moje sujete već na moju savest, stajao je Dositejev licej. Nije to bila palata znanja. Nije imala mermerne stepenice, ni barokne plafone. Imala je nešto mnogo opasnije – pitanja. Tu sam prvi put čuo da razum može biti vredniji od mača. Da se vera ne brani neznanjem. Da narod nije masa, nego mogućnost. Dositej Obradović nije…

Read More

Ja sam Beograd. I ako hoćeš da me sretneš, nemoj tražiti adresu — dođi kod konja. Stojim tu vekovima, menjam lica, imena, vlasti i zastave, ali on je tu već dugo, na mom dlanu od kamena, usred Trga koji sam pravio od koraka. Knez Mihailo na konju. Ne juri. Ne beži. Ne maše sabljom. Samo pokazuje pravac — kao da mi i danas govori kuda bih trebalo da idem. Video sam ga kako dolazi.Bronzan, težak, ozbiljan. Doneli su ga 1882. godine, kad sam hteo da pokažem da sam prestonica i…

Read More

Ja, Beograd, gledam tebe odozgo, sa svojih bedema, sa mesta gde se nebo i reka spajaju. Stoji na Kalemegdanu – Pobednika. Njega, što se diže visoko, sa sokolom u ruci i mačem spustenim čuva prošlost svojih predaka i priča priču koju ja znam bolje od svih – priču o borbi, oslobođenju, trijumfu. On nije oduvek bio ovde. Prvobitno je zamišljen kao fontana na Teražijama, sa lavovima koji prskaju vodu i stamenim stubom u sredini. Moj grad je tada bio pun ideja i snova – ali rat, uplitanje sudbine i odluke…

Read More

Ja sam Beograd. Grad koji je previše puta rušen da bi mogao da veruje u večnost, a opet dovoljno puta podignut da se večnosti stalno nada. I negde između svih tih ruševina i ponovnih početaka, stoji on — Karađorđe. Ne samo čovek od bronze, ne samo komandant iz udžbenika. Nego rana koja nikad ne zaraste do kraja, i svetionik koji nikad ne ugasi plamen. Možda mislite da spomenici samo stoje. Ali ja znam — oni pamte.A ovaj pamti sve što ja ponekad pokušam da zaboravim. Na Vračaru, tamo gde se…

Read More

Ja sam Beograd. A ovo je moj deo koji najdublje pamti — Dorćol.Kada prođeš mojim starim ulicama, možda pomisliš da vidiš samo fasade, kafiće, terase i korake ljudi koji žure negde. Ali ispod tog asfalta, ispod svakog kamena, ja čuvam vreme.I sve počinje upravo ovde. Na Dorćolu. Rodio sam se na raskrsnici — dört yol, četiri puta.Putnici su se tu ukrštali kao misli koje nastanu u isto vreme: iz pravca Dunava donosili su mirise dalekih trgova, sa brda zvona hrišćanskih crkava, iz turskih sokaka boje baklave i bakra, a iz…

Read More

Ja sam Beograd. I pre nego što sam postao grad svetala, kafana i bučnih pozornica, imao sam jednu malu, stidljivu scenu.Nije ličila na teatre Evrope, nije imala ni pozlaćene lože ni crveno somotsko sedište.Imala je samo dušu — i nekoliko sveća koje su se borile protiv tame. To vam je bio moj Teatar na Đumruku. Sećam ga se kao skromne kuće, jedne od onih koje se stide pred prolaznicima: dugačke, bele, s krovom od biber-crepa.Na prvi pogled ništa posebno — carinarnica, mesto gde su zaustavljali tovar, gde se u tablicu…

Read More