Ознака: Ja Beograd

Ja sam Beograd. I ako hoćeš da me sretneš, nemoj tražiti adresu — dođi kod konja. Stojim tu vekovima, menjam lica, imena, vlasti i zastave, ali on je tu već dugo, na mom dlanu od kamena, usred Trga koji sam pravio od koraka. Knez Mihailo na konju. Ne juri. Ne beži. Ne maše sabljom. Samo pokazuje pravac — kao da mi i danas govori kuda bih trebalo da idem. Video sam ga kako dolazi.Bronzan, težak, ozbiljan. Doneli su ga 1882. godine, kad sam hteo da pokažem da sam prestonica i…

Read More

Ja, Beograd, gledam tebe odozgo, sa svojih bedema, sa mesta gde se nebo i reka spajaju. Stoji na Kalemegdanu – Pobednika. Njega, što se diže visoko, sa sokolom u ruci i mačem spustenim čuva prošlost svojih predaka i priča priču koju ja znam bolje od svih – priču o borbi, oslobođenju, trijumfu. On nije oduvek bio ovde. Prvobitno je zamišljen kao fontana na Teražijama, sa lavovima koji prskaju vodu i stamenim stubom u sredini. Moj grad je tada bio pun ideja i snova – ali rat, uplitanje sudbine i odluke…

Read More

Ja sam Beograd. Grad koji je previše puta rušen da bi mogao da veruje u večnost, a opet dovoljno puta podignut da se večnosti stalno nada. I negde između svih tih ruševina i ponovnih početaka, stoji on — Karađorđe. Ne samo čovek od bronze, ne samo komandant iz udžbenika. Nego rana koja nikad ne zaraste do kraja, i svetionik koji nikad ne ugasi plamen. Možda mislite da spomenici samo stoje. Ali ja znam — oni pamte.A ovaj pamti sve što ja ponekad pokušam da zaboravim. Na Vračaru, tamo gde se…

Read More

Ja sam Beograd. A ovo je moj deo koji najdublje pamti — Dorćol.Kada prođeš mojim starim ulicama, možda pomisliš da vidiš samo fasade, kafiće, terase i korake ljudi koji žure negde. Ali ispod tog asfalta, ispod svakog kamena, ja čuvam vreme.I sve počinje upravo ovde. Na Dorćolu. Rodio sam se na raskrsnici — dört yol, četiri puta.Putnici su se tu ukrštali kao misli koje nastanu u isto vreme: iz pravca Dunava donosili su mirise dalekih trgova, sa brda zvona hrišćanskih crkava, iz turskih sokaka boje baklave i bakra, a iz…

Read More

Ja sam Beograd. I pre nego što sam postao grad svetala, kafana i bučnih pozornica, imao sam jednu malu, stidljivu scenu.Nije ličila na teatre Evrope, nije imala ni pozlaćene lože ni crveno somotsko sedište.Imala je samo dušu — i nekoliko sveća koje su se borile protiv tame. To vam je bio moj Teatar na Đumruku. Sećam ga se kao skromne kuće, jedne od onih koje se stide pred prolaznicima: dugačke, bele, s krovom od biber-crepa.Na prvi pogled ništa posebno — carinarnica, mesto gde su zaustavljali tovar, gde se u tablicu…

Read More

Ja sam Beograd. I ja sve pamtim, i ono što ste hteli da zapamtite, i ono što ste odavno zaboravili. Bilo je to onog jutra kada se moj Tašmajdan prvi put zaista napunio nadom. Ne onom tihom, skrivenom u džepu, već glasnom, razvezanom, koja se pretače u narod kao sunce u reku. Mojim kamenim bokovima tada su se slivale kolone ljudi, iz varoši, iz sokaka, iz sela oko mene, svako je došao da čuje reč koja će promeniti sve. A na sredini poljane, tamo gde vetar nosi miris krečnjaka, gde…

Read More

Ja sam grad koji nikada nije počinjao iz početka.Samo sam se presvlačio kroz vekove, ostavljajući ispod svakog svog novog lica trag starog. Ako zakopaš malo dublje ispod mojih pločnika, shvatićeš da se ne sastojim od betona i asfalta, već od slojeva vremena, mrtvih jezika i davno ugašenih ognjišta. Vinča – moje prvo pamćenje Pre nego što su me zvali imenom, ja sam već postojao.U Vinči, na mom južnom obodu, ljudi su pravili kuće sa podovima od blata i slame dok Evropa još nije znala ni za kakve gradove.Čuvam njihove peći,…

Read More

Pamtiću taj dan dok me ima. Bila je jesen 1858. godine, vetar je klizio niz moje sokake, noseći miris vlažne zemlje i dima iz avlija. Iznad mene se nadvila težina vremena – ona vrsta tišine pre velike promene, kada i kaldrma pod nogama zna da će joj koraci što dolaze biti teži, glasniji, odlučniji. Tog jutra probudili su me ljudi. Ne topovi, ne bune, ne carevi — ljudi. Dolazili su iz svih mojih krajeva: iz varoši, iz Zerečja, sa Varoš-kapije, iz Savamale koja je rasla uz reku kao tvrdoglavo mlado…

Read More

Ja sam Beograd, a ovo je moja reka — Sava.Ona ćuti, ali ja čujem kako plače.Nad mestom gde je nekada stajao moj stari most, sada šumi sporije, teže, kao da se i sama setila svih godina koje je nosila ispod njegovih lukova. Sava zna.Videla je sve – i vojnike koji su ga prelazili pod kišom granata, i tramvaje koji su zveketali ka Novom Beogradu, i decu što su se naginjala preko ograde da uhvate vetar.Nosila je i olupine i cveće, i uvek je znala šta ćuti, a šta govori. Sada,…

Read More

Ja sam Beograd. Pamćenje sam mostova, reka i ljudi.I danas ćutim nad prazninom gde je nekada stajao moj Stari savski most.Onaj koji su Nemci sagradili 1942. godine, u vreme kada su mi rane još bile otvorene.Jedini most koji okupator nije srušio pri povlačenju, jer su moji sinovi – hrabri i uporni – presekle detonacione kablove i sačuvali mi vezu između obala, između prošlosti i budućnosti. Bio je to most koji nije bio lep po merilima novih vremena, ali je bio moj.Nosio je hiljade koraka, tramvaje što su zvečali nad rekom,…

Read More

Probudilo se jedno novo jutro, svetlije nego ranije.Nebo više nije bilo sivo od dima,već modro, rašiveno, kao da se samo oporavlja od rana koje je videlo. Ponovo sam čuo korake koji nisu bežali.Žamor pijaca, smeh iza prozora, miris kafe ujutru.Život se vraćao, oprezno, kao ptica što proverava da li je gnezdo još uvek sigurno. Tramvaji su zazvonili prvi — kao da su hteli da proslave.Bioskopi su otvorili vrata,a ulice su se punile novim licima,mladima koji nisu pamtili ni glad ni granate.Njima sam se najviše radovao.Jer u njihovom koraku nije bilo…

Read More

Posle rata — nije odmah došla pesma.Prvo je došao muk.Onaj koji se nadvije nad svaku ulicu,kao magla što skriva i rane i sramotu preživljavanja. Moji zidovi su bili ispucali,prozor do prozora oblepljen daskama,a vetar je svirao kroz rupe kao kroz prazne flaše.U tom zvuku bilo je svega — i tuge, i upornosti, i stida. Ljudi su se vraćali.Neki pešice, neki vozovima bez stakala.Neki su me tražili u ruševinama,kao da sam ja neko ko može da odgovori —„Ovde sam, čekao sam te.“ Ali ja sam ćutao.Jer nisam znao kako da im…

Read More

Ne sećam se tačno trenutka kada je tišina prestala da boli.Možda onog jutra kad su se čuli prvi topovi iz pravca juga,ali ovaj put nisu bili neprijateljski.Zvuk oslobođenja — imaš li predstavu kako to zvuči?To je šum koraka koji se vraćaju kući. Ulice su me dočekale bose i ranjene,ali svaka kaldrma znala je da će ponovo čuti smeh.Na horizontu se ukazala prašina,a u njoj zastava — moja, rastrgnuta, ali podignuta visoko. Srpska vojska.Vraćali su se moji sinovi, oni koji su preživeli Albaniju,oni koji su izgubili sve osim vere da će…

Read More

Tišina je pala pre nego što su čizme stigle.Nije to bila tišina mira, već ona gusta, što pritiska zidove,ulazi u pluća i guši svaki pokušaj da se udahne sloboda. Ja, Beograd, nisam više disao — šaptao sam kroz prašinu.Na mojim trgovima nije više odjekivalo „napred“,već korak koji nije znao moj jezik,ni moje ime. Pogledaj me tada:Ulice su mi bile obezglavljene,izvori vode pili su suze,a dim iz ruševina mirisao je na sramotu onih koji nisu stigli da poginu. Kroz mene su prolazile parade stranih vojnika,hladnih očiju i urednih redova.Nisu znali da…

Read More

Nebo je tog jutra bilo nisko, kao da se spustilo da čuje moj šapat.U magli Dunava, granate su sekle vodu, a dim je mirisao na metal i na kraj.Ja sam stajao uspravno — grad od kostiju, od kuća i od ljudi koji su rekli:„Ne damo!“ Iz svake moje ulice izviralo je ime.Sa Dorćola su krenuli sinovi ribara,sa Palilule učenici koji su tek naučili da ljube,sa Vračara očevi što su preklinjali nebo da sačeka bar još jedan dah.Nisam znao gde se završava čovek, a gde počinje moj kamen. I onda —…

Read More

Zvuk je postao moj saputnik.Ne mirno šaptanje vetra, ne vesela pesma reke, već hukanje granata koje režu nebo i tresu moje bedeme.Svaki udarac je bio udarac u moje srce, u moje ulice, u moje zidove. Mirisi su se promenili.Dim se uvukao u svaki kutak.Drvo koje gorelo škripalo je dok je plamen jeo krovove.Miris baruta se mešao sa mirisom vruće gline i mokre kaldrme.Sve je bilo teže, gušće — svaki dah ljudi bio je ispunjen strahom i prašinom. Ljudi su istrčavali na ulice.Pod kaputima su nosili decu, torbe, dragocenosti koje nisu…

Read More