Stojim ovde duže nego što mnogi misle da traje pamćenje. I gledam. Gledam kako se Terazije menjaju, kako prolaze carevine, kraljevine, republike i mandati, a ja ostajem – pomerena, vraćena, zaboravljena, pa ponovo otkrivena. Ja sam Terazijska česma. Ne pravim buku, ali znam sve.
Podignuta sam 1860. godine, u vreme kada je knez Miloš Obrenović odlučio da Beograd ne treba samo da bude varoš koja preživljava, već grad koji pamti. Nisam nastala iz hira, već iz inata prema žeđi – onoj pravoj, ljudskoj, ali i simboličnoj. Da se zna gde je centar. Da se zna da voda teče i kad politika stoji.
Moj kamen je svedok vremena kada su se Terazije još premišljale da li su trg ili drum. Oko mene su prolazili konji, zaprege, činovnici sa šeširima, trgovci sa džepovima punim sitniša i planova. Voda je tekla jednako za sve. Nije pitala ko je odakle, niti kome se klanja. U tome sam bila modernija od mnogih.
Ali Beograd je grad koji ne ume da ostavi stvari na miru. Jednog dana su odlučili da me sklone. Kažu – smetam. Kažu – ne uklapam se. Preselili su me u Topčider, kao da se uspomena može skloniti pod drvo i zaboraviti. Tamo sam ćutala decenijama, okružena šumom, daleko od buke, daleko od sebe. Voda je i dalje tekla, ali grad me nije slušao.
A grad, kad se pravi da ne čuje, najviše viče.
Vratili su me 1976. godine. Ne baš tačno tamo gde sam bila, ali dovoljno blizu da se pogled prepozna. Kao kad se stari znanci sretnu posle dugog vremena – znaš da nešto nije isto, ali se ne pitaš šta. Samo stojiš. Ja sam stajala. I opet gledala.
Gledala sam proteste i parade, ljubavi koje počinju „na Terazijama“ i završavaju se „negde nizbrdo“. Gledala sam kako se Beograd šminka i razmazuje, kako asfalt dobija nove slojeve, a sećanje stare pukotine. Oko mene su nikle banke, hoteli, reklame koje obećavaju sve osim trajanja.
Ja ne obećavam ništa. Ja samo tečem.
Moje lavlje glave su videle više istine nego mnoge naslovne strane. Čule su zakletve koje su potrajale kraće od mog mlaza. Videle su kako se ljudi saginju da piju, i kako se vlast saginje samo kad mora. U vodi se sve vidi jasnije – i lice, i namera.
Danas me obilaze turisti. Slikaju me, pitaju vodiče „šta je ovo“. A ja bih da im kažem: ovo je Beograd koji se ne uklanja lako. Beograd koji se pomera, ali se vraća. Grad koji ume da pogreši, ali još ume i da se seti.
Nisam najglasnija. Nisam ni najlepša. Ali sam uporna. Kao ovaj grad. I dok god voda može da teče na Terazijama, Beograd još ima čemu da se nada.
