Ja sam Beograd.
I pre nego što sam postao grad svetala, kafana i bučnih pozornica, imao sam jednu malu, stidljivu scenu.
Nije ličila na teatre Evrope, nije imala ni pozlaćene lože ni crveno somotsko sedište.
Imala je samo dušu — i nekoliko sveća koje su se borile protiv tame.
To vam je bio moj Teatar na Đumruku.
Sećam ga se kao skromne kuće, jedne od onih koje se stide pred prolaznicima: dugačke, bele, s krovom od biber-crepa.
Na prvi pogled ništa posebno — carinarnica, mesto gde su zaustavljali tovar, gde se u tablicu upisivalo koliko je stiglo soli, kafe ili sukna.
Ali meni, meni je to bila prva pozornica na kojoj sam naučio da govorim.
Jednog dana stigli su mladići sa knjigama pod rukom, glasni, puni ideja.
Oni što u očima nose veću budućnost nego što im džepovi mogu da izdrže.
Rekli su da će od te obične kuće napraviti pozorište.
Ja sam se samo nasmešio.
Pozorište? Kod mene?
Kod mene koji još uvek mirišem na barut, duvan, konje i čaršiju?
Ali oni su se uputili ravno u srce mog grada, kao da dobro znaju da od mene mogu da naprave nešto što ni sam tada nisam slutio.
Te noći kada se prvi put upalila predstava, cela sala mirisala je na vosak i vlagu.
A publika — moj mladi Beograd — došla je u najboljem što ima.
Neko je obukao frak iz Pešte, neko samo čistiju košulju.
Neko je došao peške kroz blato, neko u kočiji.
Ali svi su sedeli rame uz rame, kao da su deo iste porodice.
Na pozornici — daska na dasku, uzdignuta tek toliko da se vidi — stajali su glumci.
Ne profesionalci, ne ljudi čija je plata zavisila od aplauza.
Nego entuzijasti.
Ljudi koji su po danu bili učitelji, trgovci, činovnici, a po noći, uz titravu svetlost, kneževi, robovi, junaci, varalice, devojke i starci.
Kad bi im zaboravili tekst, pogledali bi jedni u druge i izmislili novu repliku — publika bi pomislila da je tako i pisano.
Kad bi se sveća ugasila, zašuštalo bi nezadovoljstvo, pa bi je neki brzopeti momak opet upalio i pozornica bi se vratila u život.
U meni je tada, po prvi put, progovorila umetnost.
Tada sam shvatio: grad ne postaje grad po broju kuća — nego po mestu gde ljudi zajedno ćute, dišu, smeju se i plaču.
A ova mala kuća na Đumruku bila je moje prvo mesto takve tišine.
Sećam se i jedne večeri — hladne, nevoljne.
Duvao je vetar niz moju čaršiju, tresao kapke i gasio lampe.
Pozornica je šuštala kao staro platno.
A publika — puna do poslednje klupe.
Niko nije otišao kući.
Kad je počela predstava, u toj hladnoći i promaji, taj zvuk glumačkog glasa, tih nekoliko reči sa pozornice, zagrejalo je ceo moj centar bolje od peći.
I tada sam znao: postao sam grad koji ima pozorište.
Pa makar ono bilo skromno kao soba, a hrabro kao epopeja.
Nije Teatar na Đumruku dugo potrajao.
Bio je kao prvo slovo u alfabetu — mali, ali neophodan.
Kasnije su došle druge scene, veće, šire, lepše.
Narodno pozorište, Atelje, Jugoslovensko…
Svaka sledeća scena je bila zrelija, sigurnija, bolja.
Ali nikada nisam zaboravio onu prvu.
Onu koja se nije plašila ni mraka, ni vetra, ni skromnosti.
Jer iz nje je iznikla moja kulturna kičma.
Iz nje sam naučio kako grad diše kada su mu glumci na sceni.
Iz nje sam shvatio da umetnost može da se rodi i u najskromnijoj kući — ako ima publiku koja je želi.
Ja sam Beograd.
A među svim mojim pozornicama, između svih zavesa, svetala i aplauza,
uvek postoji jedno malo mesto u meni, nenametljivo, skromno, s belim zidom i daskama koje škripe.
To je moj Teatar na Đumruku.
Moja prva scena.
Moja prva reč izgovorena pred publikom.
I dok god imam glumce i publiku,
on će u meni i dalje živeti — negde između jedne ugašene sveće i jedne nikad zaboravljene replike.
