Ja, Beograd
Pre nego što sam naučio da se slikam za razglednice, imao sam jedno mesto na kome sam ćutao.
Nije to bila kafana, ni trg, ni ulica kojom se prolazi u žurbi.
Bilo je to mesto gde se stoji.
I gleda.
To vam je moj Kalemegdan.
Sećam se vremena kada još nisam znao da sam prestonica.
Bio sam samo raskrsnica vetrova, reka i vojski.
Mesto gde se dolazilo — ali se retko ostajalo bez borbe.
Tamo sam prvi put shvatio šta znači čekanje.
Zidine nisu nastale od kamena, nego od strpljenja.
Svaki sloj nosio je jedan poraz, jednu pobedu, jedno ime koje se danas izgovara tiše nego nekad.
Rimljani, Vizantinci, Turci, Austrijanci — svi su me dodirivali, svi su ostavljali trag, ali niko nije mogao da me zadrži zauvek.
Ja sam ih puštao da prođu.
I ostajao.
Ujutru, dok grad još spava, Kalemegdan diše drugačije.
Nema gužve, nema selfija, nema žamora.
Samo Dunav i Sava, kao dva starca koja se ne svađaju, nego znaju da će se ionako sresti.
Tu sam učio tišinu.
Video sam vojnike kako stoje ukočeno, sa strahom u stomaku i hrabrošću na ramenu.
Video sam topove koji su više pretili nego što su pucali.
Video sam zastave koje su se menjale brže nego vreme.
A video sam i nešto drugo — ljubavnike.
Oni su dolazili tiho, kao da znaju da su gosti istorije.
Sedali su na klupe, gledali u reke i pravili planove veće od sebe.
Govorio sam im isto što sam govorio i vojskama:
ostanite koliko možete, ali znajte — ja sam stariji od vas.
Kalemegdan je mesto gde sam naučio ravnotežu.
Između rata i mira.
Između prošlosti i pogleda u daljinu.
Između „bilo je“ i „biće“.
Kad su mi kasnije dali ulice, svetla, pozorišta i trgove,
uvek sam znao gde ću se vratiti kad mi zatreba mir.
Jer grad, ako nema gde da ćuti — počne da viče bez razloga.
Danas ljudi dolaze da gledaju zalazak sunca.
Ne znaju da gledaju isto ono što su gledali stražari pre tri veka.
Samo su im ruke slobodnije, a strah manji.
I to je dobro.
Jer Kalemegdan nije mesto gde se slavi rat.
On je mesto gde se pamti cena opstanka.
Ja sam Beograd.
I dok god stojim između dve reke,
dok god imam to mesto gde ne moram ništa da kažem,
znaću ko sam.
A ako me ikada zaborave,
dovoljno je da dođu tamo gde se vode sreću,
i gde grad još uvek ćuti —
ali sve pamti.
