Beograd danas liči na pozorišnu predstavu gde su glumci zaboravili tekst, a publika se ponaša kao da zna sve rečenice napamet. Na svakom ćošku, od gradskih opština do pijaca, vidi se istina koju niko ne želi da prizna: politika je ovde umetnost nečinjenja, a birokratija – sport za izdržljive.
Ulice su pune novih trotoara koji vode nikuda, biciklističkih staza koje iznenada nestaju, i semafora koji funkcionišu po principu “probajmo pa vidimo šta će biti”. A građani? Oni su umetnici preživljavanja: uspevaju da nađu put kroz gužve, nelegalna parkiranja i neprekidne radove, dok se istovremeno prave da sve funkcioniše normalno.
Građevinski investitori grade nebodere dok stari kvartovi tonu u zaborav. Tržni centri svetle, restorani nude kuhinje sveta, ali uvek postoji osećaj da se nešto prodaje i ne treba vam. Politika deli obećanja kao da su letci, ali ni jedan problem ne nestaje – oni samo menjaju adresu, da bi kasnije mogli da vas iznenade.
Beograd je grad koji stalno obećava – a nikada ne ispunjava. Grad koji šeta po ivici apsurda, dok svi mi, stanovnici, šutimo i klimamo glavom, jer je lakše preživeti nego se pobuniti. Ipak, u svemu tome, Beograd još uvek ima svoj šarm: ovde se smeje čak i kad se plače, jer niko ne bi mogao da izdrži da bude ozbiljan u gradu koji je odavno prestao da bude ozbiljan.
