Ja, Beograd,
grad koji pamti i ono što su ljudi pogrešno zapamtili.
U meni je jedan kraj nosio ime po čoveku koji nije bio ono što su mislili da jeste. Zvali su ga Englez, a bio je Škot. I po njemu su mene tu prozvali – Englezovac.
Prostirao sam se između Beogradske i Njegoševe, Kursuline i Krušedolske, uz Bulevar oslobođenja i oko današnjeg Trga Slavija. Danas me tamo prepoznaju po užurbanim ulicama, tramvajima i kafićima, ali nekada sam bio novi deo grada, tih i uredan, sa planom u glavi i budućnošću pod nogama.
Fransis H. Makenzi došao je sa strane, sa kartama i idejama, i video u meni ono što još nisam bio. Kupovao je zemlju, delio parcele, uvodio red tamo gde je do juče bila periferija. Bio je stranac, pa su ga, u duhu vremena, nazvali Englezom – jer je sve sa Zapada bilo jedno isto ime. A ja sam prihvatio tu grešku kao istinu i pretvorio je u toponim.
Englezovac je bio mesto gde je Beograd počinjao da liči na evropski grad: prave ulice, bašte, kuće sa ogradama, miris lipa i obećanje građanskog života. Tu su se useljavali lekari, profesori, činovnici – ljudi koji su verovali u red, u plan, u sutra.
Vreme je prolazilo, a ja sam se menjao. Ime je polako nestalo, utopilo se u Slaviju, u Vračar, u širi grad koji sve guta. Ali ja ga pamtim. Pamtim da je jedan Škot, koga su zvali Englez, ostavio trag u mom telu, u mom imenu, u mojoj zabuni koja je postala istorija.
