Pre nego što sam postao grad sa bulevarima i automobilima, imao sam svoje mesto tišine.
Prvo što sam mogao da pokažem ljudima da pripadaju meni, a ne samo kućama i ulicama.
Godine 1836, oko rezidencije kneza Miloša, nastala je velika bašta.
Jedan sprat za prijem stranih diplomata, zelenilo za običan dah.
Tu su moji prvi stanovnici mogli da osete da grad može da diše i bez betona.
Bašta je kasnije prerasla u park.
Zvali su ga Sovjetski park, Park veća, dok je još bio zatvoren za javnost.
Ipak, ljudi su ga gledali, zamišljali i dolazili tiho, jer znali su — tu pripadaju trenuci kada je grad samo njihov.
Kada su kneževi Milan i Mihailo otišli u inostranstvo, park je prešao u ruke države.
Ministarstvo finansija ga je čuvalo, pa su ga svi počeli zvati Finansijski park.
1864. godine, proglašen je prvim javnim parkom u Beogradu.
Prvi otvoren prostor gde se svaki dah deli sa gradom.
Grad se menjao.
1889. deo parka nestaje pod zidinama Ministarstva finansija, 1926. pod Vladom Srbije.
Bombardovanja 1941. i oslobađanje 1944. dodatno su oštetili moj zeleni prostor.
Ipak, on je opstajao, jer grad mora da ima pluća, čak i kad mu diše krv i dim rata.
Tek 2004. godine, ponovo sam uzeo dah.
Rekonstrukcija parka, spomenik knezu Milošu, simbol oporavka i kontinuiteta.
Tu ljudi sada šetaju, sede na klupama, razgovaraju, sanjaju.
I ja ih gledam, i tiho im šapnem: ovo je prvi park, prvo mesto gde ste zaista mogli da budete Beograd.
Ja sam Beograd.
I dok god imam parkove,
dok god ljudi mogu da zastanu i osete da pripadaju meni,
znam da nisam samo ulica, zgrada ili trg.
Ja sam prostor gde grad uči da diše.
Prvi javni park je moje prvo srce koje sam poklonio ljudima.
Malo zelenila, a ipak beskrajno veliko.
