Pre nego što sam dobio parkove, imao sam pijace.
Pre nego što su studenti sedeli u hladu drveća i učili za ispite, na tom mestu odzvanjali su glasovi trgovaca, zveket novca i dozivanje mušterija.
To vam je bila moja Velika pijaca.
Nalazila se tamo gde je danas Studentski park.
Ali kada je nastala 1824. godine, ovde nije bilo ni parka ni univerzitetske tišine.
Bilo je mnogo života.
Tih godina trgovina nije bila laka za moje stanovnike.
Seljaci su dolazili sa robom, a često odlazili sa mnogo manje nego što su zaslužili.
Nezadovoljstvo je raslo, pa je jednog junskog dana 1824. godine doneta odluka da se osnuje uređena gradska tržnica.
Zvanično su je nazvali pijaca Svetog Andreje.
Ali narod je uvek voleo jednostavnija imena.
Za mene je ubrzo postala Velika pijaca.
I zaista je bila velika.
Ne samo po prostoru.
Bila je velika po ljudima.
Od ranog jutra stizala su kola natovarena povrćem, voćem, žitom i drvima.
Stizala je stoka.
Dolazili su zanatlije sa svojim proizvodima.
Mirisi su se mešali sa galamom, a galama sa vestima.
Ako si želeo da saznaš šta se događa u Srbiji, nije ti bila potrebna novina.
Dovoljno je bilo da prođeš kroz Veliku pijacu.
Tu su se sklapali poslovi.
Tu su nastajala prijateljstva.
Tu su izbijale svađe koje su se završavale uz rakiju.
I tu je Beograd učio kako izgleda život u zajednici.
Dok sam rastao, rasla je i ona.
Ali gradovi, kao i ljudi, menjaju svoje potrebe.
Krajem devetnaestog veka moj prvi urbanista, Emilijan Josimović, pogledao je taj prostor drugačijim očima.
Video je park umesto tezgi.
Video je mesto za odmor umesto trgovine.
Njegova ideja dugo je čekala svoje vreme.
A onda je došlo.
Godine 1926. Velika pijaca je zatvorena.
Tezge su nestale.
Trgovci su otišli na druge pijace.
Galama se utišala.
Na njenom mestu počeo je da nastaje Univerzitetski park, kasnije Studentski park.
Danas tu šetaju studenti, čitaju knjige, razgovaraju i odmaraju na klupama.
Malo ko zna da ispod njihovih koraka još uvek živi jedna pijaca.
Ja je pamtim.
Pamtim konje, zaprežna kola i prodavce koji su glasnije od svih nudili svoju robu.
Pamtim vreme kada se ceo jedan grad okupljao na mestu gde danas raste drveće.
Ja sam Beograd.
I dok god pamtim Veliku pijacu, znam da grad nisu samo zgrade koje ostanu.
Grad su i mesta koja nestanu, a ipak nastave da žive u njegovom sećanju.
