Do leta 1858. godine Atlantski okean nije bio samo geografska granica između Evrope i Severne Amerike. Bio je i granica brzine. Vest iz Londona do Njujorka putovala je onoliko brzo koliko je mogao da je prenese brod, što je značilo dane, a ponekad i više od nedelju dana. U svetu u kojem su političke odluke, poslovne transakcije i ratne vesti zavisile od brzine informacija, takvo kašnjenje bilo je ozbiljan problem.
A onda je, 16. avgusta 1858. godine, preko dna Atlantika poslata poruka koja je promenila predstavu o udaljenosti. Kraljica Viktorija i predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džejms Bjukenan razmenili su čestitke preko prvog uspešnog prekookeanskog telegrafskog kabla. Bio je to trenutak kada su Evropa i Amerika prvi put mogle da komuniciraju gotovo neposredno, bez broda koji bi morao da preveze papir preko okeana.
Ideja nije nastala preko noći. Telegraf je već nekoliko decenija menjao način komunikacije na kopnu. Sistem koji je omogućavao slanje električnih impulsa kroz žicu pretvorio je velike udaljenosti u problem tehničkog povezivanja, a ne više u pitanje putovanja. Međutim, između Evrope i Severne Amerike stajao je Atlantik.
Najveći problem bio je upravo ono što se nalazilo između dve obale. Nije bilo dovoljno proizvesti dovoljno dug kabl. On je morao da bude dovoljno čvrst da izdrži spuštanje u okean, dovoljno izolovan da morska voda ne uništi signal i dovoljno precizan da kroz njega mogu da se prenose telegrafski impulsi na hiljadama kilometara.
Među ljudima koji su verovali da je takav poduhvat moguć posebno mesto zauzimao je američki preduzetnik Sajrus Vest Fild. On je postao jedna od ključnih figura projekta Atlantic Telegraph Company, koji je pokušavao da uspostavi stalnu telegrafsku vezu između Evrope i Severne Amerike. Pre njega su postojali brojni pokušaji i eksperimenti, ali je upravo Fild uspeo da okupi kapital, tehničare, brodove i političku podršku potrebnu za veliki poduhvat.
Prvi pokušaji polaganja kabla nisu bili jednostavni. Kabl je trebalo transportovati do sredine Atlantika i zatim ga pažljivo spuštati na morsko dno dok brodovi nastavljaju put. Godine 1857. prvi ozbiljan pokušaj nije uspeo. Projekat je ipak nastavljen.
U leto 1858. dve ekspedicije, sa britanskim brodom Agamemnon i američkim Niagara, ponovo su pokušale da spoje dva kontinenta. Posle niza problema, kabl je konačno povezao Valentiju na zapadu Irske sa obalom Njufaundlenda u današnjoj Kanadi. Bio je dug približno 3.200 kilometara.
Prvi testovi obavljeni su nekoliko dana pre svečanog otvaranja veze. Poruke su slane u oba pravca, ali je ubrzo postalo jasno da je kabl mnogo osetljiviji nego što su njegovi tvorci želeli da priznaju. Signali su bili slabi i prenos je morao da bude izuzetno spor. Telegraf koji je trebalo da donese komunikaciju gotovo trenutnu radio je toliko sporo da je pojedinim porukama bilo potrebno satima da pređu Atlantik.
Ipak, 16. avgusta 1858. godine stigao je trenutak zbog kojeg je čitav projekat postao istorijski.
Prva zvanična poruka bila je simbolična: „Evropa i Amerika sjedinjene su telegrafijom“, uz biblijsku poruku o slavi Bogu i miru na Zemlji. Ubrzo potom usledila je poruka kraljice Viktorije predsedniku Bjukenanu. Kraljica je čestitala američkom predsedniku na uspešnom završetku velikog međunarodnog poduhvata i izrazila nadu da će novi kabl postati „dodatna spona“ između Britanije i Sjedinjenih Država.
Bjukenan je odgovorio sa druge strane Atlantika. U svojoj poruci uzvratio je čestitke i istakao da je projekat ostvaren zahvaljujući „veštini, nauci i nepokolebljivoj energiji“ dve zemlje. Njegova poruka takođe je izražavala nadu da će telegrafska veza predstavljati trajnu vezu mira i prijateljstva između dva naroda. Originalni zapis njegove poruke danas se čuva među istorijskim dokumentima vezanim za razvoj telegrafije.
Vest je u Sjedinjenim Državama izazvala ogromno oduševljenje. U gradovima su zvonila crkvena zvona, ispaljivani su topovski plotuni, paljene lomače i organizovane proslave. U Njujorku je vest dočekana kao tehnološko čudo. Ljudi su hrlili u telegrafske kancelarije da vide dokaz da je poruka zaista stigla iz Evrope. Savremeni izveštaji beleže da je oduševljenje bilo toliko veliko da su se organizovale javne proslave u čast telegrafa, Morzea i Sajrusa Filda.
Ali istorija, kao što to često radi kada ljudi prerano počnu da slave pobedu, nije imala nameru da bude tako jednostavna.
Kabl iz 1858. godine pokazao se kao tehnološki nedovoljno pouzdan. Signal je brzo slabio, a pokušaji da se prenos ubrza korišćenjem veoma visokog napona dodatno su oštetili kabl. Posle samo nekoliko nedelja komunikacija je praktično prestala. Univerzitet u Glazgovu navodi da je kabl tokom svog kratkog perioda rada ipak preneo 732 poruke, među kojima su bile i važne političke i vojne vesti.
Tako je prvi prekookeanski telegrafski kabl bio istovremeno i veličanstven uspeh i veliki tehnički neuspeh. Dokazano je da je moguće poslati električni signal preko Atlantika, ali nije dokazano da je moguće napraviti pouzdanu komercijalnu vezu.
Za to će biti potrebno još nekoliko godina. Tek 1866. godine, posle novih pokušaja, postavljena je trajna i pouzdana prekookeanska telegrafska veza. Tada je ono što je 1858. izgledalo gotovo kao čudo postalo praktična tehnologija koja je zauvek promenila međunarodne komunikacije.
Značaj događaja iz avgusta 1858. zato nije samo u tome što su Viktorija i Bjukenan razmenili čestitke. Mnogo važnije bilo je ono što je ta poruka predstavljala. Prvi put u istoriji čovek nije morao da čeka brod da bi poslao poruku preko okeana. Informacija je mogla da putuje električnim signalom kroz kabl položen na morskom dnu.
Danas, kada poruka sa jednog kraja sveta na drugi stiže za delić sekunde, teško je shvatiti koliko je revolucionarna bila ideja da se Evropa i Amerika mogu „čuti“ bez broda. Godine 1858. nekoliko hiljada kilometara okeana pretvoreno je iz nepremostive prepreke u tehnički problem.
Kabl je možda trajao samo nekoliko nedelja. Njegova posledica trajala je mnogo duže.
Jer 16. avgusta 1858. nije samo poslata jedna kraljevska čestitka. Toga dana počelo je novo doba međunarodnih komunikacija — doba u kojem je udaljenost sve manje značila vreme.
