Pre nego što sam naučio da žurim, tramvaji su me učili da idem.
Da idem tačno, da čekam, da se sudarim i opet krenem.
Da grad ima svoje ritmove, a ja svoje stajalište.
Tramvaji nisu samo vozila.
Oni su žile koje prolaze kroz moje telo, spojevi koji povezuju ljude, priče i ulice.
Zvuk njihovih zvona je kao dah mog grada: opominje, poziva, upozorava, ali nikada ne laže.
Sećam se koraka koji prilaze stanici, ruku koje traže kartu, pogleda kroz prozor.
Svaka linija nosi priču: radnika na putu do fabrike, đaka do škole, zaljubljenog para koji šapuće dok grad prolazi pored njih.
I svaki tramvaj se uklapa u sve te priče, kao nota u simfoniji.
Na tramvajskim stajalištima učio sam strpljenje.
Saznavao sam da grad ne može da živi bez čekanja — a da čekanje može biti život.
I da je kontakt očima sa neznancem u kabini dovoljno da shvatiš: grad je zajednica.
Tramvaji su me učili brzini, ali ne onoj koju meriš satom.
Brzini koja dolazi iz nepredvidivih krivina, iz gužve, iz nečijeg kašnjenja ili naglog ubrzanja.
Svaka nesigurnost, svaka skretanja, svaki zvuk kočenja — deo su mene.
I kad noću prolazim gradom, vidim ih kao svetleće žive linije:
crvene, bele, žute, zelene.
One se prepliću i nestaju, ali ostavljaju tragove — zvuk, osećaj, ritam.
Ja sam Beograd.
I dok god imam tramvaje koji povezuju moje ruke, noge i misli,
dok god ljudi ulaze, izlaze, žure ili kasne,
znam da još uvek dišem kroz njih.
Tramvaji nisu samo prevoz.
Oni su ritam mog grada, dah koji nikada ne staje, most između prošlosti i sadašnjosti.
I dokle god zvone, ja postojim.
