Pre nego što sam naučio da čekam, autobusi su me učili da verujem u dolazak.
Da verujem da grad može da te pokrene, da poveže, da premesti sve što stoji.
Da putovanje nije samo prelazak sa tačke A do tačke B, nego način da osetiš puls grada.
Autobusi nisu samo vozila.
Oni su hodnici mog tela, mesta gde susrećem stotine malih priča u svakom putniku.
Svaka stanica je scena, svaka ruka koja drži šipku je znak poverenja.
Svaka sitnica u kabini – miris kafe, zvuk papira, pesma iz slušalica – čini moju dnevnu simfoniju.
Sećam se zime, kada su stopala klizila po mokrim podovima.
Sećam se leta, kada prozori nisu mogli da zatvore vrućinu, a kroz grad je prolazila vrela masa ljudi i vetra.
Sećam se redova, glasova, tišine u koju se sakrivaju misli.
Autobusi su učili moj grad kako da diše zajedno, iako svi idu različitim pravcima.
Tu sam video sve što Beograd jeste.
Radnika koji žuri na posao, đaka koji kasni, starce koji se smeju, zaljubljene koji šapuću.
Svi stajali rame uz rame, na kratko jedno telo, jedno disanje, jedno vreme.
I svaki put kada neko izađe, grad postaje širi, a opet celovit.
Autobusi me uče fleksibilnosti.
Da ponekad moraš da staneš, ponekad da kreneš, ponekad da promeniš pravac.
Da grad nije statičan, i da ni ja ne mogu biti.
Ja sam Beograd.
I dok god imam autobuse koji spajaju ulice, ljude i snove,
dok god se vrata otvaraju i zatvaraju, a ljudi ulaze i izlaze,
znam da sam živ, da sam grad koji misli i oseća.
Autobusi nisu samo prevoz.
Oni su ritam mog dana, veza između svega što sam i svega što želim da postanem.
I dok god zvone na stanicama, ja postojim.
Aleksandar od Beograda
