U Beogradu ime retko nastaje slučajno. Naročito kad zvuči kao šala koja je preživela vekove. Pariguz nije dobio ime po cveću, po heroju ili po kakvom uzvišenom događaju, već po jednom trenutku narodske pravde, sačme i — zadnjice.
Kažu da je bilo Karađorđevo vreme, doba kad su se ustanici kretali šumom, a istorija pisala iz zasede. Turska vojska prolazila je ovim krajem bez mnogo opreza, sigurna da je šumovito područje tek još jedna mrlja na karti koju će kasnije zaboraviti. Ali Srbi su znali teren. Znali su gde se staje, gde se ćuti i gde se puca.
Zaseda je bila kratka, prljava i efikasna — baš onakva kakvu narod pamti. Nije to bila bitka za udžbenike, ni juriš koji će dobiti spomenik. Turci su pogodeni s leđa, u trenutku kad su mislili da su bezbedni, a narod je kasnije, sa onim posebnim srpskim osećajem za ironiju, prepričavao kako su „pokupili sačmu pravo u guzice“.
Tako je, kaže legenda, nastalo ime — Pariguz. Ne kao uvreda, već kao beleg. Kao podsetnik da istorija ponekad ne udara po grudima, nego po pozadini. I da poraz nije uvek tragičan — nekad je i pomalo smešan.
Vekovi su prošli, carstva nestala, ustanici postali imena ulica, a Pariguz je ostao. Preživeo je Turke, preživeo je Kraljevinu, Nemce, socijalizam i tranziciju. Preživeo je i to da se od mesta zasede pretvori u jezero, od ratne priče u izletište, od narodne legende u geografsku odrednicu koju svi znaju, ali retko ko ume da objasni.
Danas se tu šeta, peca i pije. Patke plove tamo gde je nekad šuškala šuma u kojoj se čekalo na znak. Ribolovci bacaju udice u vodu koja krije više priča nego ribe. A ime stoji kao podsmeh istoriji — grubo, prizemno, beogradsko.
Jer Beograd ne romantizuje prošlost. On je pamti onako kako ume: kroz nadimke, anegdote i legende koje se prenose uz kafu i rakiju. Pariguz nije mit o junaštvu, već mit o snalažljivosti. O tome da ne moraš uvek da ideš grudima napred da bi pobedio — ponekad je dovoljno da se dobro sakriješ i pucaš u pravom trenutku.
I možda je baš zato to ime opstalo. Jer u gradu koji je bezbroj puta bio pogađan, rušen i ostavljan da krvari, najveća pobeda je ona u kojoj možeš da se nasmeješ. Čak i kad se smeješ tuđoj nesreći. Naročito kad istorija ima zadnjicu.
Foto: Ilustracija/ A.M
