Kažu stari ljudi da je nekada davno, u ono vreme kad su planine još imale duše, a reke govorile ljudskim šapatom, živela u jednom selu uz visoke borove siromašna udovica po imenu Jana. Imala je troje dece, malu kućicu od brvana i srce veće od cele planine iznad nje.
Došao je kasni novembar, dan kad počinje Božićni post. Sneg se spustio preko polja kao velika bela marama, a vetar je zavijao kao gladan vuk. Te zime, kažu, glad je bila toliko jaka da je išla od kuće do kuće i sedala nepozvana za trpezu.
Jana nije imala mnogo – šaku kukuruza, malo repe i nešto suvih jabuka. Kad je videla da deca drhte oko ognjišta, srce joj se steglo, pa se tiho pomolila:
„Gospode, nemam šta da dam. Daj mi makar snage da izdržim post i zaštitim svoju decu.“
Te noći, dok je snežni mrak padao na selu, Jana je zaspala kraj ognja. A u snu joj se ukaza starac u beloj odori, svetao kao mesečina na snegu. Oči su mu bile blage, ali duboke kao studen bunara. U ruci je držao mali plamen, kao kapičak sunca.
„Ženo“, reče starac, „čuje se tvoja molitva do samog neba. Božićni post nije teret za one koji nemaju, već snaga za one koji veruju. Četrdeset dana svetlost putuje zemljom i traži srca koja su čista i strpljiva. Ako istraješ, čudo će te naći.”
Kad Jana htede nešto da kaže, starac položi plamen u njene ruke. Bio je topao, ali ga nije pekao.
„Ovaj plamen je od Svetlosti koja će doći u božićnoj noći. Čuvaj ga u srcu, i znaj: dobrota u postu otključava vrata koja hrana ne može.“
U istom trenu svetlost nestade, a Jana se probudi.
Od tog dana počela je da posti, ne zato što je bila siromašna, nego zato što joj je srce tako reklo. Delila je ono malo što je imala. Komšinici bolesnoj odnese vode. Starcu koji je živeo sam odvede decu da mu nalože vatru. Činila je dobro, iako je njoj samoj trebalo pomoći.
I kako je svaki dan posta prolazio, snežne mećave su bivale sve žešće, ali njena kućica ostajala je topla. Deca nisu plakala od gladi, iako hrane nije bilo više nego pre. Čak je i oganj u peći goreo duže nego što bi mogao.
Ljudi su govorili da Jana mora imati skrivene zalihe. Ali ona je samo čuvala onaj plamen koji joj je starac ostavio u snu — ne u ruci, već u srcu.
Kad dođe Badnje veče, senka zime bila je najduža, a nebo najtamnije. Jana je tada skupila decu i upalila malu sveću koju su čuvali za Božić. U istom trenutku, pred kućom se začu škripa snega. Neko je stao na prag.
Kad je otvorila vrata, ugledala je istog starca iz sna – živog, toplog i svetlog. U naručju je nosio punu kotaricu hrane, suve ribe, brašna i meda.
„Došao sam po ono što si strpljenjem zaslužila“, reče. „Četrdeset dana si nosila svetlost u srcu, a svetlost nikad ne ostaje dužna.“
Kad je trepnula, starac je nestao kao što mraz nestane pred prvim zracima sunca. Na pragu je ostala samo kotarica, a iznad kuće se pružao tanak, zlatan odsjaj, kao trag njegovog odlaska.
Od tada, pričalo se u selu da onaj ko pošteno i mirno izdrži Božićni post, makar u najvećoj sirotinji, biva posećen svetlošću pred Božić. Ne uvek starcem, ne uvek kotaricom hrane — ponekad toplinom, ponekad mirom u kući, ponekad čudom malim kao zrna maka, ali vrednim kao celo nebo.
I tako ostade verovanje među narodom:
Ko nosi svetlost u postu, taj svetlost dočeka u Božiću.
