U narodu se Sveta Varvara poštuje kao moćna zaštitnica od iznenadne i teške smrti, naročito od groma, munje, požara i nagle bolesti. Veruje se da onaj ko joj se iskreno moli neće umreti nepripremljen, bez reči, bez ispovesti i bez sveće.
U mnogim krajevima se govorilo:
„Ko slavi Svetu Varvaru, grom mu kuću zaobiđe.“
Zato su je naročito poštovali rudari, topdžije, kovači i svi koji rade s vatrom i gvozdenom silom, jer je njen otac poginuo od groma, pa se smatralo da ona ima vlast nad nebeskom vatrom.
Na dan Svete Varvare žene nisu uzimale igle, vretena ni makaze u ruke, da „ne bodu i ne seku zdravlje“. Nije se radilo teško, jer se verovalo da svaki rad toga dana priziva bolest i nesreću.
U nekim selima kuvala se varica ili koljivo od raznih žita, da godina bude rodna, a deca zdrava. Svako zrno u loncu simbolizovalo je jedan dan u godini – ako varica lepo provri i ne zagori, biće mirna i berićetna godina.
Postojalo je i verovanje da Sveta Varvara „otvara zimu“. Govorilo se:
„Sveta Varvara – zima na vrata udara.“
Ako je toga dana vedro, očekivala se blaga zima; ako je oblačno i snegovito, zima će biti duga i oštra.
Majke su se posebno molile Svetoj Varvari za decu, naročito protiv teških boginja, groznice i iznenadnih smrti. Deci se davalo malo varice „za zdravlje i dug vek“.
U narodu se verovalo i da Sveta Varvara noću obilazi domove, proverava ognjišta i gleda da li se poštuje praznik. Gde je mir, tišina i molitva – tu ostavlja blagoslov. Gde je buka i greh – tu prolazi bez reči.
Zato se govorilo:
„Svetu Varvaru ne zovi glasno – ona dolazi tiho.“
