Kažu starci da se davno, u dalekoj Persiji, pod visokim zidinama grada koji je mirisao na tamjan i žeravicu, rodio mladić po imenu Jakov. Rođen u porodici uglednoj i imućnoj, bio je od detinjstva tih, blag, ali i čvrst kao čelik koji se kuje u planinskim kovnicama. Učitelji su ga voleli, narod ga poštovao, a sam vladar — ohol i nadmen — smatrao ga jednim od svojih najodanijih služitelja.
U tim vremenima hrišćanski put bio je uska staza, skrivena od očiju vlasti. Hrišćani su se nazivali „oni što se klanjaju Jednome“, i često su zbog toga bili gonjeni. Jakov bijaše jedan od njih, ali tiho, nenapadno, kao usamljen plamen na vetru.
- Jakov i careva naklonost
Vladar ga je zavoleo zbog njegove istrajnosti i pravednosti. Davao mu je položaje i časti, pozivao ga u palatu, uskoro ga učinio jednim od najbližih savetnika. A Jakov, slab pred veličinom vlasti, poče da prikriva svoju veru — danas malo, sutra još manje, sve dok jednog jutra, stideći se i samog sebe, ne prinese tamjan idolima kako je car zapovedio.
Narod je šaputao:
— Padnu Jakov…
— Slomi ga slava sveta…
A najviše su plakale dve žene: majka njegova i žena njegova, verne hrišćanke, koje su ga volele više nego sopstveni život.
One mu tada napisaše pismo, kratko, ali oštro kao sud:
„Sine naš, tvoj se život odvaja od Boga kao grana od stabla. Šta će ti car kada izgubiš Cara Nebeskog? Šta će ti slava kad ti duša vene? Ako ostaneš na putu kojim si krenuo, znaj — pred Bogom nemaš ni majku ni ženu. Sam si svoj sud.“
Reči su mu se zarile u srce kao žeravica pod nokat. Tog časa Jakov shvati: sve je dobio, ali dušu izgubio.
I pade ničice na zemlju, pa reče:
— Gospode, vrati me među svoje, pa makar me svet ognjem palio.
- Povratak veri i carev gnev
Kada car ču da se Jakov pokajao i vratio hrišćanima, razjari se kao oluja nad pustinjom.
— „Kako se usuđuje? Kako taj koji je jeo za mojom trpezom sada prezire moje bogove?“ — grmeo je.
Zapovedi vojnicima da ga uhapse i dovedu pred sabor sudija. Jakov je išao mirno, kao čovek koji zna da je već izabrao svoj put.
— „Ja sam hrišćanin.“
Tako je rekao, ni glas mu nije zadrhtao.
Sudije su ga nagovarale:
— „Smiluj se sebi! Neka ti je srce gde ti je duša — ali telo pokloni carevim bogovima, makar samo jednom!“
A Jakov se nasmešio tiho, kao čovek kome su sve maske sveta postale smešne:
— „Telo bez vere je prah. Ne klanjam se nikome sem Bogu.“
- Rasecanje udova – svedočanstvo vere
Tada je car doneo odluku: kaznu kakvu Persija dugo nije videla.
Naredi da mučenika seku deo po deo — prst po prst, članke, ruke, noge — da mu svaka kap krvi bude reč, a svaki bol svedočanstvo.
Prvi udar pade po prstima njegove desne ruke. Ali Jakov samo reče:
— „Ovo je prvi grozd koji prinosim Gospodu svome.“
Kad mu odsekoše drugu ruku, šapnu:
— „Još sam živ, a živ sam jer me ćuti Bog.“
Ljudi su plakali. Čak su se i vojnici kolebali, gledajući kako čovek bez ruku i nogu svetli kao da je sav od vatre, a ne od mesa.
— „Sečite,“ govorio je, „da me ništa zemaljsko više ne veže.“
I tako, sve dok mu ne ostade samo telo, bez udova, ali puno snage.
Predvečerje je palo nad Persiju kada je poslednji put izdahnuo. Sa usana mu se otela tiha molitva, jedva čujna:
— „Gospode, primi u miru dušu sluge svoga.“
- Posle mučeništva – svetlost koja ostaje
Kažu da je zemlja gde je krv Jakova Persijanca pala bila plodna cele godine, a bolesni su ozdravljali samo ako bi se dotakli kamenja kraj njegovog groba.
A majka i žena, kada su čule za njegovu smrt, rekle su:
— „Nije Jakov umro. Vratio se u kuću iz koje nikada ne odlazi.“
I tako je Jakov postao mučenik koji se nije borio mačem, nego voljom, i čovek koji je izgubio telo da bi sačuvao dušu.
Narod i danas govori da je on „onaj koji se zasejao u delovima, a niknuo u celosti“.
Aleksandar od Beograda
Foto: Ilustracija/ pixabay
