Категорија: BEOGRADSKE DAME

Razvod ne počinje potpisom.Počinje mnogo ranije, jednim umorom koji se ne prespava. Počinje večerima kada sediš pored nekoga, a nemaš kome da se obratiš. Telefoni svetle, televizor priča, a ti shvataš da već dugo razgovaraš sama sa sobom. Ne svađate se. To je gore. Tišina postaje pravilo, a ne pauza. Jednog jutra shvatiš da više ne objašnjavaš gde ideš. Ne zato što si slobodna, nego zato što znaš da nikoga zapravo ne zanima odgovor. Kafa se pije u tišini. Pitanje „kako si?“ se preskače jer odgovor ionako niko ne želi…

Zamislite ovo: alarm zvoni u sedam ujutru, a vi već znate da će dan biti haotičan. Posao, deca, kućni poslovi, poruke koje čekaju odgovor, kuhinja koja vrišti od nereda… i tišina koju toliko želiš, ali nikako da je pronađeš. Tako je izgledao moj život – dok nisam odlučila da napravim pauzu za sebe. Prvi korak: priznati sebi da ti treba vreme Svi mislimo da je vreme za sebe luksuz, nešto što se „pravi kada stignemo“. Ali istina je potpuno drugačija: bez tih malih trenutaka, postajemo umorne, frustrirane i manje prisutne…

Jutro u Beogradu počinje pre mene. Grad se budi naglo, bez nežnosti. Izlazim iz zgrade dok lift još miriše na sinoćnje razgovore i tuđe umore. Na trotoaru preskačem lokve i radove koji su tu „privremeno“ već mesecima. Nosim torbu, planove i onaj poznati pritisak u grudima – da ne zakasnim nigde, iako ne znam tačno gde žurim. U prevozu stojim. Uvek stojim. Držim se jednom rukom, drugom proveravam poruke. Oko mene žene sličnih godina, različitih priča. Prepoznajemo se po pogledu koji kaže: izdržaćemo i danas. Beograd prolazi kroz prozor u…

Jutro nad salašima bilo je meko, nekako prešućano, kao da i samo zna da neće svaki dan biti od onih koje treba pamtiti. Lenka se probudila pre svih; nije mogla da objasni majci zašto, ali osećala je da dan nosi neki nemir, tih, a težak, kao pred kišu. U dvorištu su jablanovi disali sporo, a u njoj se nešto ubrzavalo. Usput je prstima dodirnula ogradu, kao da proverava da li je svet stvarno tu. U tom dodiru bio je i nemir i radost. Danas dolazi Laza. Kroz prozor gostinjske sale,…

Na balkonu dve stolice,grad se gasi, pada mrak.U sobi svetlo skoro bledi,na jednoj stolici tuga spava, hladan znak. Sve je malo, sve je tiho—i dan i ljudi i moj glas.A kad udahnem tu noć duboko,kao da čujem nekada nas. Refren A ceo svet ispod balkona,mali je, kao kap iz oka.A moja soba čuva dane,čuva reči, čuva nas. I čim se vrata iza menezatvore kao ranije,sećanja sednu na stolicu kraj mene—kao da je opet dan. Na polici nekoliko knjiga,u svakoj jedna naša noć.Na stolici stoji jakna—zima koju nisi stig’o da odneseš.…

Opet noć, i opet slutnja,u sobi hladnoj ko istina.Na mom jastuku godina ista,na tvom samo daljina. Okrenut leđima ka nečemu svom,ka snu, ka tišini…A ja te gledam kao stranca,što mi u kući pravi dom. Refren A jastuk pamti sve što ja ne smem—sve naše ratove i mir pod trem.I još ga grlim, kao da si ti, A jastuk pamti šta smo zgrešili,i kako smo se nekad smešili.Sad samo ćutim, jer znam te u snu—okrenut leđima, al’ tu. Dugo smo zajedno, a dalji smo sad,kao da vreme pravi razvod lagan.Reči nam…