Jutro nad salašima bilo je meko, nekako prešućano, kao da i samo zna da neće svaki dan biti od onih koje treba pamtiti. Lenka se probudila pre svih; nije mogla da objasni majci zašto, ali osećala je da dan nosi neki nemir, tih, a težak, kao pred kišu. U dvorištu su jablanovi disali sporo, a u njoj se nešto ubrzavalo.
Usput je prstima dodirnula ogradu, kao da proverava da li je svet stvarno tu. U tom dodiru bio je i nemir i radost. Danas dolazi Laza.
Kroz prozor gostinjske sale, nešto kasnije, ugledala je njegov lik. Stranjen, kao uvek, zamišljen i pomalo koso okrenut od sveta, kao da i dalje vodi razgovor u sebi, i to sa nekim ko nije od ovoga sveta. Ali čim je video nju — pogled mu se promenio. Postao je jasan.
„Dobro jutro, gospođice Lenka“, rekao je tiho.
„Dobro jutro, Lazo“, uzvratila je. Nikad mu nije rekla „gospodine“, mada je tako dolikovalo; onaj ko ga je nazivao gospodinom, nije ga znao. Ona ga je zvala imenom kao što se zove neko ko već živi u tvom glasu.
Seli su u baštu, pod senku uglovine. Vetar je nosio miris mladih loza. Njih dvoje ćutali su neko vreme — ali to ćutanje je bilo puno kao da su već sve rekli.
„Opet putujete?“ upita ona.
„Mora se. Čovek nosi ono što nosi.“ Nasmešio se, ali u tom osmehu je bilo više tuge nego šale. „A ponekad i beži.“
Ona je oborila pogled. „A od čega vi to bežite?“
Laza ju je dugo gledao, kao da bira jedinu reč koja ne bi bila ni laž ni uvreda sudbini. Na kraju, rekao je:
„Od onoga što mi je draže nego što sme da bude.“
Lenka je znala da odgovori nema, ali je sve razumela.
Potom su prošetali kroz vrt. Njena ruka tek je na trenutak dotakla njegovu — slučajno ili ne, nijedno od njih nije se usudilo da pita. Ali taj trenutak bio je dovoljan da oboje zastanu. Njen dlan je zadrhtao. On je tiho udahnuo.
„Lazo…“ prošaputala je.
„Ne govorite ništa“, prekinuo je nežno. „Neke reči — ako se kažu — postanu ili greh ili zakletva.“
A onda, kao da je hteo da sakrije sebe od sopstvene istine, izvadio je knjižicu iz džepa — sitno ispisane beleške, stihove nedovršene, misli u rasutim linijama.
„Za vas sam napisao nešto… ali ne još. Nije gotovo. Niti znam hoće li biti.“
Ona se blago nasmešila. „Znam ja da vi sve dovršite. Ali ako nije za mene da čitam — ne mora.“
„Jeste za vas“, prošaputa on. „Samo se bojim da je sve… prekasno.“
Tada je stigao trenutak u kojem se ono što se ne sme izgovoriti najjače oseti. Nije bilo dodira, ni naglog pokreta — samo pogled, iz kojeg bi svako koji ih ne zna pomislio da gleda dvoje koji se ne vole, jer je tu bilo previše uzdržavanja, previše truda da se svet ne uvredi istinom.
„Doći ću opet,“ reče Laza, kao da obećava sebi.
„Znam“, rekla je. „Ali ne brzo.“
Ona je to izgovorila sa nekom čudnom mekoćom, kao da već predoseća da će se njihovi putevi razdvojiti više nego što ijedno od njih želi.
Kada je pošao, ona ga je ispratila do ulaznih vrata. Vetar je naglo podigao njen veo, i na trenutak je zastreo njena ramena kao svetlost. Laza je pogledao u to belo što je zaigralo u vazduhu i učinilo mu se da gleda u nešto što mu je oduvek pripadalo, a nikad nije smeo da dotakne.
„Lenka…“ izmaklo mu se.
„Zbogom, Lazo“, rekla je tiho.
„Do viđenja“, ispravio je mehanički.
„Ne,“ šapnula je. „Sad već znam da je — zbogom.“
On je zastao. Hteo je da kaže nešto, da opovrgne, da se nasmeje, da obeća. Ali nijedna reč nije izašla. Bilo je to prvi i poslednji put da mu je oduzela glas.
Okrenuo se i otišao sporo, kao da svaki korak teži više nego što bi trebalo. Nije gledao nazad — ne zato što nije hteo, već zato što je znao da neće moći da nastavi ako to učini.
Ona ga je gledala dok mu se silueta nije stopila sa prašinom puta.
I taj trenutak, ta klizavost između „do viđenja“ i „zbogom“, ostao je da živi u njoj kao poslednja svetla neugašene lampe.
Nije znala da će to zaista biti poslednji put. Ali znala je, na neki tihi, ženski način, da je taj susret već bio oproštaj — samo lepše upakovan.
A mnogo kasnije, kada je Laza u Veneciji, na hladnom mermeru, pokušavao da sastavi stihove ( Santa Maria della Salute) koji će nadživeti sve što je ljudsko, osećao je da piše za nju onaj pogled na pragu, onaj veo koji je podigao vetar, onaj neizgovoreni bol.
I da je upravo taj poslednji susret bio prva reč pesme koja će doći.
Njena.
