Jutro u Beogradu počinje pre mene. Grad se budi naglo, bez nežnosti. Izlazim iz zgrade dok lift još miriše na sinoćnje razgovore i tuđe umore. Na trotoaru preskačem lokve i radove koji su tu „privremeno“ već mesecima. Nosim torbu, planove i onaj poznati pritisak u grudima – da ne zakasnim nigde, iako ne znam tačno gde žurim.
U prevozu stojim. Uvek stojim. Držim se jednom rukom, drugom proveravam poruke. Oko mene žene sličnih godina, različitih priča. Prepoznajemo se po pogledu koji kaže: izdržaćemo i danas. Beograd prolazi kroz prozor u fleševima – nova zgrada, stara kuća, reklama za život koji sebi još ne mogu da priuštim.
Popodne grad menja ton. Ulice postaju glasnije, ljudi nervozniji. Sedim u kafiću koji je nekada bio moj, a sada je „rebrendiran“. Kafa je skuplja, stolice tvrđe, muzika glasnija. Ja sam ista, samo sa više pitanja. Gledam žene koje prolaze same, sa decom, sa psima, sa mislima. Svaka nosi svoj Beograd u sebi.
Predveče, grad postaje napadan. Automobili trube kao da neko kasni na sopstveni život. Hodam brže nego što želim. Ključevi su već u ruci. Navika, ne strah – iako granica između ta dva odavno nije jasna. Prolazim pored izloga koji obećavaju sreću u ratama. Nemam potrebu da uđem.
Noću, Beograd se pravi važan. Svetli, mami, poziva. Sa terase gledam kako grad diše bez mene. I tada shvatim: ja sam žena u gradu koji se stalno menja, ali koji od mene očekuje da se nikada ne umorim od prilagođavanja.
Ipak, sutra ću opet izaći. Opet ću hodati tim ulicama, pamtiti njihove pukotine, braniti svoj ritam. Jer Beograd se menja kako zna. A ja ostajem – ne zato što moram, već zato što sam naučila da u tom haosu pronađem sebe.
Foto: Ilustracija/ pixabay
