Pogledaš u drugi grad i vidiš – grudve su uhapšene. Država je procenila da sneg ugrožava ustavni poredak. Pre toga je hapsila pesto sos, pa je jasno: nije problem nasilje, kriminal ili korupcija — problem je sve što ne može da se kontroliše, pa makar se topilo na dlanu.
Ovo više nije karikatura vlasti, ovo je njen radni model. Represija prema sitnom, popustljivost prema krupnom. Policija trči za grudvama, dok milioni mirno klize u džepove podobnih. Država je snažna samo kada treba da disciplinuje građane, a nemoćna kada treba da zaštiti javni interes.
Pare se prelivaju privatnicima da grade — ne zato što je to razvoj, nego zato što je to dogovor. Socijalna pomoć se deli političarima, jer sistem najviše brine o sebi. Estrada dobija svoj deo, jer neko mora da peva dok se računi ispostavljaju građanima.
Građani nisu glupi, samo su umorni. Umorni od toga da se zakon primenjuje selektivno, da se pravda meri stranačkom knjižicom, da se država ponaša kao loš gazda koji kažnjava ukućane, a nagrađuje goste. U takvom poretku grudva nije šala — ona je simbol neposlušnosti.
I tako se probudiš, pogledaš kroz prozor, proveriš vesti i shvatiš da je sve na svom mestu. Ne zato što je dobro, nego zato što je normalizovano.
Zato se hapsi simbol. Jer ako se ljudi naviknu da bacaju grudve, sutra bi mogli da postavljaju pitanja. A pitanja su opasnija od snega.
Dobro jutro, Beograde! Državo pod temperaturom, ali bez groznice savesti.
