Ostavljao sam ti pesme na tremu, a ti meni maramicu vezenu kada Skadarlijom prođeš. Maramice tajnama ispletene, dal’ mene ljubiš ili samo pesme.
U tvome društvu uvek neka dama koja abrove rado prenese, ali ni jedan iz tvoga srca do mene nedođe. Stisnem šaku od bola, a onda naručim jednu kada muzika krene, pa se nadam da će tako bol da prođe. Muzičari sviraju nekima balade, a nekima popularane pesme sa maskarade. Veselo se nastavi jer neko oglasi da se ženi. Kada pesma napravi pauzu neko upita:
-Ko je mlada?
Stolnjak zgužvam. Čašu bacim. TIšina nastade. A ja uzviknu:
-Neka nam žive srećni da nas podsete da smo mi nesrećni.
Vezene maramice niz Skadarliju bacio sam, a sa njima i sve svoje pesme. Pesme ka muzičarima lete, kao da note za moju tadašnju sreću traže. U maramice vezene gledam dok na kaldrmi sedim, i nadam se da u fijakeru kroz ovu ulicu nećeš proći, kada čujem moje reči kako pesma prati. Sreća dođe tamo gde ne želiš, a tamo gde je tražiš tu bol ćeš samo naći.
Autor: Aleksandar od Beograda
