Ujutru se budi pre alarma. Ne zato što je naspavana, već zato što joj mozak već radi. Ustaje i u glavi slaže dan: ko gde ide, šta fali u frižideru, da li je ponela dokumenta, da li je on jutros ćutljiv zato što je umoran ili zato što je ljut. Dok pere zube, već rešava tri problema.
U prodavnici stoji ispred rafova i bira „nešto što će svi jesti“. Ne ono što ona želi, nego ono što neće izazvati komentar, odbijanje ili novu raspravu. Pamti ko ne voli luk, ko ne jede slatko, ko ima osetljiv stomak. Kasirka joj kaže cenu. Ona ne računa samo novac, već i raspoloženja.
Na poslu piše mejl koji je već treći put prepravila. Nije menjala sadržaj, nego ton. Da ne ispadne gruba. Da ne zvuči previše sigurno. Da ne povredi ničiji ego. Muškarac pored nje šalje isti mejl bez razmišljanja. Ona uzdiše i klikće „send“.
U toku dana dobija poruku: „Možemo li večeras da pričamo?“ Od tog trenutka razgovor već traje – u njenoj glavi. Razmatra sve moguće scenarije, bira reči unapred, pokušava da predvidi ishod. Kada veče dođe, ona je već umorna od razgovora koji se još nije ni desio.
Popodne se seti da majka nije zvala. Da treba ona prva. Da pita kako je, iako i sama jedva drži ritam. Razgovor se završi rečenicom: „Ma dobro sam, ne brini.“ Ona spusti slušalicu sa još jednim teretom koji nije njen, ali ga nosi.
Uveče, dok svi „odmaraju“, ona skuplja dan. Vraća film, analizira gde je mogla drugačije, kome je trebalo više pažnje, gde je bila previše, a gde premalo. Leže sa mislima koje niko nije video, ali su joj ceo dan bile na leđima.
Nevidljivi teret nije jedan veliki kamen. To su stotine sitnih odluka, briga i prilagođavanja. Niko joj ih nije zvanično dodelio, ali svi očekuju da ih nosi.
I zato žene češće nose teret koji se ne vidi – jer su naučene da ga pokupe čim padne na pod. Čak i kada nije njihov.
Foto: Ilustracija/ pixabay
