Kada pada veče na Čeneju, sve postaje malo mekše nego što je bilo tokom dana. I konji tiše dišu, i drveće ne šušti tako glasno, a u mom prozoru svetlost lampe pravi one duge, tople senke koje volim. Ponekad mi se učini da čitav svet stane u te senke — i glas klavira koji sam vežbala ujutru, i smeh moje sestre, i očev korak u dvorištu… i ono najtiše u meni, ono što još ni sama sebi ne umem da objasnim.
Večeras, kao i mnogo večeri koje su već prošle, mislim na njega.
Ne zato što moram, već zato što je to jedino vreme kada mogu.
Prvi put kad sam ga videla
Sećam se dobro dana kad je došao prvi put. Otac je bio uzbuđen, brinuo se da li je sve spremno kako treba, jer — dolazi Laza Kostić. To ime je za mene tada bilo samo ime: neko ko mnogo zna, ko je nešto značio u politici, ko je pisao knjige koje se drže na visokim policama. Ja sam imala dvadeset godina i nisam znala ni polovinu od onoga što je on već zaboravio.
A onda je ušao.
Visok, neobičan, sa očima koje su gledale kao da u svemu traže nešto tajno, nešto što drugi ne vide. Nasmejao se kad mi se poklonio — onako toplo, kao da me poznaje duže nego što je to moguće. I ja sam se nasmejala. Mislim da je to bio prvi trenutak kada sam osetila da postoji neki svet izvan onog koji sam do tada poznavala.
Njegove reči su imale muziku
Malo je ljudi koji umeju da govore tako kao on. Kad priča o Šekspiru, čini ti se da je išao do njega na kafu. Kad priča o Njegošu, počinje da govori polako, kao da izgovara molitvu. A kad priča o životu… kao da ti otključava vrata koja ni nisi znala da postoje.
Slušala sam ga časove. Nije me bilo sramota što ne znam sve što on zna. Nekako mi je delovalo da mu to ne smeta. U mojoj mladosti on je video nešto što mi nikada nije rekao, ali sam osećala — kao da mu je moja smirenost bila mesto na koje može da stane.
A ja sam u njemu videla… ne znam.
Nešto mnogo starije od godine, i mnogo mlađe od svake misli.
Hodamo istom stazom, ali ne istim vremenom
Shvatala sam vrlo brzo da je sve između nas nemoguće. Nije mi trebalo da mi iko kaže. Razlika u godinama u našem svetu nije razlika — to je zid. I on je to znao bolje od svih. Ponekad sam u njegovim rečima osećala nešto što je želeo da sakrije; neka nežnost koja nije smela da pređe preko poroga.
Znam i da se plašio. Ne mene — nego onoga što bi mene čekalo.
I zato sam i ja ćutala.
Ponekad je najveća hrabrost u tome da ništa ne kažeš.
Ono što je ostajalo posle njegovih odlazaka
Kad bi otišao iz naše kuće, u sobama bi ostajalo nešto kao eho. Ne zvuk — nego prisustvo. Sedeo bi za stolom, čitao bi nešto, vodio duge razgovore sa ocem, a onda bismo mi ostali sa vazduhom koji je nekako drugačiji.
Ponekad bih u svojoj sobi uzela knjigu samo da se pretvaram da čitam, a u stvari sam razmišljala o tome šta me privlači ka njemu. Nije to bila ni zaljubljenost kakvu imaju devojke u romanima, ni želja, ni očekivanje. Bilo je to kao kad vidiš svetlost na vodi — ne možeš da je dohvatiš, ali ti je draga.
Da li sam ga volela?
Da me neko sada pita, ne bih znala da odgovorim brzo. Ako je ljubav ono što boli, onda da. Ako je ljubav ono što se ne usuđuješ da kažeš naglas, onda da. Ako je ljubav ono što ostaje i kada sve drugo prođe — onda da, još jednom.
Ali nije to bila ljubav kakvu ljudi zamišljaju. Ne, to nije bilo „tvoja i moja“, nije bilo dodira, nije bilo obećanja. To je bila ljubav koja stoji malo iznad života, kao ptica koja se ne spušta na ruku.
Možda je baš zato najdublja.
Moja bolest
Kad sam se razbolela, nisam odmah slutila da će to biti kraj. Mislila sam: mlada sam, biću bolje. Ali kako je vreme prolazilo, osećala sam kako me telo napušta, kao dom koji se polako prazni.
On nije bio tu kad je postalo najgore. I dobro je što nije bio. Niko ne bi trebalo da gleda kako se svetlost gasi.
Šta bih mu rekla da mogu još jednom?
Ništa veliko. Ništa svečano. Samo:
„Hvala vam što ste u meni videli više nego što sam ja znala da postoji.“
I možda još:
„Ne nosite me kao teret. Nisam to bila.“
A ako me se seti — neka bude tiho
Sada kad gledam na sve, čini mi se da ono što smo bili — mi koji nismo bili ništa — živi u svemu što je on kasnije napisao. Ne zato što sam ja bila velika, nego zato što je on umeo da od bola napravi lepotu.
Ako je ijedan moj pogled, moja reč ili moja tišina u njemu ostavila trag, onda je moj život bio dovoljan.
Čenej je uvek isti. I večeri su uvek meke.
A ja sam tu negde, u tom vazduhu — dovoljno blizu da me se može setiti, dovoljno daleko da ostanem svetlost koja se ne hvata rukom.
