Категорија: Beogradsko pero

Postoje narodi koji imaju jednu Novu godinu. I postoje oni koji imaju dve – pa samim tim i dve šanse da budu bolji ljudi. Mi, izgleda, spadamo u ovu drugu, tvrdoglaviju i zamišljeniju grupu. Prvu Novu godinu dočekujemo glasno. Uz vatromet koji para nebo, muziku koja briše misli i obećanja koja se već u ponoć krše. To je Nova godina po satu, po kalendaru sveta, po računima i planovima. Ona dolazi tačno, hladno i bez mnogo pitanja. Ako si spreman – dobro. Ako nisi – ide dalje. A onda, tačno…

U svakoj epohi postoje predmeti koji razotkriju karakter vlasti. U Nušićevo vreme to je bila fotelja. U naše vreme čak i zujalica. Jer, nije mala stvar kad zujalica zazvoni. To nije običan zvuk, to je alarm savesti, sirena društvenog poretka i poziv državi da se javi na kasu broj tri. Zujalica ne pita ko ste, ali gospođa ministarka uvek zna da pita: „Da li vi znate ko sam ja?“ U tom pitanju sabrana je cela politička filozofija države. Gospođa ministarka, novo izdanje Naša savremena gospođa ministarka ne nosi više šešir…

Postoje godine kada grad ćuti. I postoje godine kada grad više ne može. 2025. je bila ova druga. Beograd se te godine nije probudio uz protest. Probudio se u protestu. Kao u sopstvenoj koži koja je postala tesna. Studenti su prvi osetili da nema više prostora za normalnost. Građani su to samo kasnije priznali sebi. Najveći protest nije imao datum koji se pamti po kalendaru, nego po osećaju u grudima. Onom kada shvatiš da više nemaš gde da se povučeš, jer se grad povukao od tebe. Studenti bez lidera, ali…

Malo je onih koji zaista veruju da će sledeće godine biti izbora. Raspisani – možda. Održani – vreme će špkazati. Pogledi su već uprti ka 2027. godini, i u tom pravcu se tiho, ali uporno, vodi kampanja. I vlast i opozicija se ponašaju kao da je vreme razvučeno, kao da se istorija može pauzirati dok se ne poprave rejting krivulje. Vlast se, po starom receptu, vratila na početak. Ponovo slušamo ista obećanja, iste misije, iste vizije i iste ciljeve koje smo već platili – i to skupo. Fokus je, naravno,…

Stabilnost u ovoj zemlji nije stanje. Ona je obrazloženje. Kad se ne zna zašto je nešto urađeno – zbog stabilnosti. Kad se ne zna zašto nije – isto. Stabilnost je odgovor koji ne traži pitanje. O njoj se govori tiho, ali se koristi glasno. Pominje se kad se preti i kad se teši. U zavisnosti od potrebe, stabilnost je krhka ili snažna, ali uvek ugrožena. – Moramo da sačuvamo stabilnost – kaže ministar.– Od čega? – pita novinar.– Od nestabilnosti. To se smatra zatvorenim krugom. Stabilnost se ne vidi, ali…

Građanin se u ovoj zemlji ne pojavljuje često. O njemu se govori, ali se retko vidi. Kad se vidi, vidi se iz daljine, u kadru, u masi, sa leđa. Građanin nema funkciju, osim da potvrdi da sistem postoji. Bez njega bi sve izgledalo suvišno. Građanin ustaje rano. Ne zato što želi, već zato što mora. On zna red: posao, red, račun, ćutanje. Redosled se ne menja, samo se cene pomeraju. Na televiziji govore o stabilnosti. Građanin gasi ton, ali ostavlja sliku. Navika. – Kažu da je bolje – kaže žena.–…

Komisija je formirana istog dana kada se desilo ono zbog čega je formirana. Tačnije, nekoliko sati kasnije, pošto je prvo trebalo utvrditi da se nešto zaista desilo, a zatim objasniti da to nije baš tako kako izgleda. Odluka o formiranju Komisije doneta je jednoglasno, iako se još nije znalo ko će u njoj sedeti, niti šta će tačno ispitivati. To se, u administrativnom smislu, smatra efikasnošću. Na čelu Komisije nalazi se Predsednik Komisije, čovek privremenog mandata i trajne funkcije. On je već predsedavao komisijama za prethodne slučajeve, za slične slučajeve…

Ministarstvo Najave nalazi se u zgradi koja još nije završena, ali je svečano otvorena tri puta. Prvi put kad je postavljen kamen temeljac, drugi put kad je najavljeno useljenje, i treći put kad je objašnjeno zašto se još nije uselilo. Tabla na ulazu je trajna, iako se naziv ministarstva menja u zavisnosti od faze. Unutra je uvek prometno. Hodnicima se kreću ljudi sa fasciklama u kojima nema papira, jer se sve važno ionako već zna. Na zidovima vise mape budućnosti: strelice, krugovi i natpisi „uskoro“, „u toku“ i „istorijski“. Godine…

U ovoj zemlji se više ne živi u sadašnjem vremenu. Sadašnjost je proglašena privremenim stanjem, nečim što traje dok ne počne ono pravo. A pravo, naravno, stalno kasni, ali je zato svečano najavljivano. Po mogućstvu uz maketu. Država danas funkcioniše kao saopštenje. Ono što nije rečeno – nije se ni desilo. Ono što je rečeno – tek treba da se proveri. A ono što je provereno – više nije važno, jer je već došlo novo objašnjenje. Na čelu svega nalazi se Predsednik Svečanosti. On ne upravlja, on inaugurše. Otvara puteve…

Ukinuta i Nova godina. Da bi se svi osećali bezbedno jer ne daj Bože nekog optimizma. Čudno. Šta je sledeće na kalendaru vlasti da se briše? Škole se zatvaraju jer đaci razmišljaju. Univerziteti postaju nepodobni jer studenti uče, pitaju i još gore, preispituju. Kulturne manifestacije brišu se iz kalendara, valjda zato što kultura ima tu nezgodnu naviku da ostavlja trag. U pozorištima — sumnjivi likovi. Predstave se i dalje igraju, da bi se reklo da se igraju. Kulturno zaštićena zdanja nestaju brže nego što se izdaje građevinska dozvola, jer, naravno,…

U Srbiji su se mnoge stvari menjale preko noći, ali retko šta tako brutalno i sveobuhvatno kao najnoviji pokušaj vlasti da jednim „autentičnim tumačenjem“ izbriše čitavo urbano i kulturno tkivo Beograda.Nezabeleženo u modernoj istoriji, u samo jednoj skupštinskoj proceduri – i to ne kroz raspravu, ne kroz zakon, nego kroz „tumačenje“ – vlast pokušava da ukloni zaštitu sa desetine nepokretnih kulturnih dobara, uključujući i Vaznesenjsku crkvu, JDP – Manjež, Oficirski dom (SKC), Kasarnu sedmog puka, Aman u Kneza Miloša, pa sve do ključnih državnih palata iz 19. i 20. veka.…