Ministarstvo Najave nalazi se u zgradi koja još nije završena, ali je svečano otvorena tri puta. Prvi put kad je postavljen kamen temeljac, drugi put kad je najavljeno useljenje, i treći put kad je objašnjeno zašto se još nije uselilo. Tabla na ulazu je trajna, iako se naziv ministarstva menja u zavisnosti od faze.
Unutra je uvek prometno. Hodnicima se kreću ljudi sa fasciklama u kojima nema papira, jer se sve važno ionako već zna. Na zidovima vise mape budućnosti: strelice, krugovi i natpisi „uskoro“, „u toku“ i „istorijski“. Godine se ne upisuju da se ne bi ograničavala vizija.
Na čelu ministarstva je Ministar Najave. Njegov posao nije da nešto uradi, već da objasni da će biti urađeno čim se steknu uslovi. A uslovi su, po prirodi stvari, u procesu stvaranja.
– Ministre, dokle smo stigli sa projektom? – pita pomoćnik, ne dižući pogled.
– Daleko – kaže ministar.
– U kom smislu?
– U svakom. Samo još nismo krenuli.
To se u zapisniku vodi kao napredak.
Ministar Najave ne voli konkretna pitanja. Ona remete tok. U ovom ministarstvu vreme se ne meri satima, već fazama. Ako nešto traje predugo, jednostavno se prebaci u narednu fazu i nastavi da traje legitimno.
– Imamo pritisak javnosti – kaže savetnik.
– Odlično – odgovara ministar. – To znači da nas prate.
– Pitaju kad će.
– Reci im da smo blizu.
– Koliko blizu?
– Dovoljno da ne mogu da nas uhvate.
U sali za sastanke sedi i Direktor Projekta u Najavi, čovek koji vodi sve projekte koji još ne postoje, ali su neophodni. Pred njim je maketa nečega što liči na sve i ni na šta.
– Ovo je ključni projekat – kaže on.
– Šta tačno predstavlja? – pita novinar.
– Perspektivu.
– A rok?
– Čim završimo pripreme.
– A pripreme?
– One su u završnoj fazi početka.
Novinar klimne glavom. To se smatra odgovorom.
U Ministarstvu Najave ne postoji neuspeh. Postoji samo produžena najava. Ako se nešto ne ostvari, to znači da je projekat bio ispred svog vremena. A vizija, kako se zna, ne sme da se žuri.
Građani se u tu zgradu ne puštaju često. Ne zato što bi pravili probleme, već zato što bi postavljali pitanja koja nisu u skladu sa fazom. Zato se komunikacija sa narodom obavlja preko saopštenja. Saopštenje je idealan oblik stvarnosti: kratko, jasno i nepovratno.
Jednog dana, u Ministarstvo Najave dolazi delegacija sa terena.
– Ministre, ljudi pitaju zašto se ništa ne vidi – kaže predstavnik.
– Kako se ne vidi? – mršti se ministar. – Pa sve je transparentno.
– Ali nema rezultata.
– Rezultati dolaze kasnije. Sad je važno da se vidi trud.
– A gde se vidi trud?
– U najavi.
Delegacija odlazi zadovoljna. Ne zna tačno zašto, ali oseća da je proces u toku.
Posebno odeljenje ministarstva bavi se krizama. One se ne rešavaju, već se amortizuju rečima.
– Ministre, pojavila se kritika – kaže portparol.
– Od koga?
– Od građana.
– Koji građani?
– Oni bez razumevanja.
– Onda im objasnite.
– Već jesmo.
– I?
– Ne razumeju.
– Onda pojačajte objašnjenje.
Objašnjenje se pojačava, ali se sadržaj ne menja. Samo ton postaje odlučniji.
U Ministarstvu Najave vlada uverenje da je budućnost sigurna dok se o njoj dovoljno govori. Zato se stalno govori. Ako bi se zaćutalo, neko bi mogao da pomisli da se stoji u mestu.
A stajanje je ovde najopasnija stvar.
– Ministre – pita mladi pripravnik – šta ako se jednog dana desi da više nemamo šta da najavimo?
Ministar ga pogleda sa blagom zabrinutošću.
– Mladiću, uvek ima šta da se najavi. Ako nema – najavićemo reformu najavljivanja.
Pripravnik zapisuje. To mu je prvi ozbiljan zadatak.
Na kraju dana, ministar izlazi pred kamere. Iza njega stoji maketa. Ne zna se čega, ali izgleda važno.
– Građani – kaže ministar – nalazimo se u odlučujućoj fazi.
– Kojoj? – pita novinar.
– Sledećoj.
Kamere se gase. Saopštenje je poslato. Država je opet korak bliže budućnosti.
Samo se ne zna kome.
