Nekada su ograde služile da nešto zaštite. Danas služe da pokažu da je neko nešto uradio.
U Beogradu je nastupilo zlatno doba ograda. Ograđuje se sve u ćemu se moglo uživati. Park, travnjak, prolaz, drvo, staza ali i ljudi. Ako nešto još nije ograđeno, verovatno samo čeka svoj red da nikne zgrada,
Posebnu pažnju zaslužuju saobraćajna ostrva. Nekada su bila obična ostrva. Malo betona, malo trave, ponekad poneki žbun ili drvo. Danas su iza rešetaka. Kao da postoji opasnost da pobegnu.
Čovek prolazi gradom i stiče utisak da se ne uređuje javni prostor nego zatvorski krug. Ograde niču brže od drveća. Metal raste tamo gde je nekada rasla trava.
Ironija je u tome što su ostrva zatvorena, a problemi slobodni. Rupa na putu putuje bez ograničenja. Bahato parkiranje prolazi kroz ceo grad. Buka ne poznaje prepreke. Samo ostrvo stoji iza ograde, kao posebno opasan prestupnik urbanizma.
Možda je to i logično. U gradu u kome je sve privremeno, jedino su ograde trajne. Projekti prolaze negde, vlasti se ne menjaju, obećanja blede, ali ograda ostaje. Ona je jedna od najstabilnijih institucija Beograda.
I tako smo stigli do trenutka kada više nije važno šta se nalazi iza ograde. Važno je da ograda postoji.
Jer u Beogradu, ako nešto ne može da se reši, može da se ogradi i to građani. A ako ne može da se ogradi, verovatno još nije primećeno kao pretnja.
