Vladajuća stranka poslednjih nedelja otvara teme kao da baca petarde u mrak: svuda pucketa, ali se ni jedna ne osvetli dovoljno da bi neko proverio šta se zapravo dešava u pozadini. Iako deluje nasumično, taj haos nije slučajan. Baš kao i u matematičkoj teoriji haosa, i ovde početni uslovi određuju kraj: jednom kada sistem krene nizbrdo, više nema povratka. Ostatak priče samo je varijacija na temu — beskonačno zanimljiva onima koji je proučavaju, i beskonačno dosadna svima koji su prinuđeni da u njoj žive.
A početni uslov? Vrlo jednostavan: vlast koja je iscrpla i sebe i društvo. Ona koja, ma koje istraživanje da pogledamo, zapravo više ne raspolaže realnim prostorom za rast. To možda neće reći javno, ali čak i oni iz analitike to znaju. Ne postoji model, algoritam, spin niti fantomska „strategija“ koja može preokrenuti pad. Može samo da ga uspori. I to je upravo ono što gledamo — panično ublažavanje neizbežnog.
Zato i gledamo konstantnu proizvodnju afera, kao da se medijski smog može koristiti kao kiseonik. Zato i gledamo zakonske akrobacije: lex specialisi koji iskaču kao iz rukava, predlozi zakona na „kilo“ koji su sporni, gradske odluke koje se pišu kao da građani nikad neće videti i taj novi spin. Sve je to terapija održavanja pulsa, a pacijent je odavno u dubokoj komi.
Naravno, tu je i stari trik iz diktatorskog, ili kako neki više vole da kažu, autoritarnog kuvara: kontrolisana opozicija. Ona koju možeš da pobediš, da nadglasaš, da staviš na mute kad zatreba — i što je najtragičnije, ona koja pristane da igra, jer veruje da je i loš stolac i dalje stolac. Taj deo je društveno najskuplji. Opozicija je završila onog trenutka kada je prešla prag Skupštine, noseći iluziju da se institucije popravljaju samo svojim prisustvom. Pečat na to stavljeno je izjavama o „foteljama koje se ne daju“ i komentarima na račun studenata i građana koje su stavili u svoj rečnik na nipodaštavajući nivo.
I tu dolazimo do pitanja koje bi i vlast i opozicija morale sebi da postave — a verovatno se boje odgovora:
„Da li zaista ne vidite koje su promene došle u društvu?“
Jer društvo jeste promenjeno. Ne tiho, ne sporo, ne linearno. Promenilo se naglo, nelinearno — baš kao u haotičnim sistemima. Mladi više ne pristaju na strah. Građani više ne pristaju na uvrede. A oni koji su do juče ćutali, sada veoma glasno računaju da imaju samo jedan život, a previše nepravde u njemu.
Politički sistem to ne može da prepozna jer očekuje predvidljivost, a dobio je talas koji menja obale. Zato i kasne. Zato i greše. Zato i otvaraju teme koje im samo štete. Zato i misle da je vreme još uvek na njihovoj strani — a sat odavno otkucava za nekog drugog i daje mu snagu.
Šta će se desiti?
Ovo nije trenutak kada vlast pada preko noći, niti kada opozicija raste sama od sebe. Ovo je trenutak kada se struktura raspada iznutra: u poverenju, u kapacitetu, u komunikaciji, u sopstvenoj sposobnosti da proizvede ikakav narativ osim održavanja vlasti po svaku cenu. A kad struktura pukne, izbori više upitni kao i pobeda na njima — presudna je bila promena društvene klime koja se sada vidi u punom kapacitetu.
I tu teorija haosa završava posao: sistem se vraća u novi poredak, ali ne onaj koji je iko planirao.
autor kolumne: Aleksandar od Beograda
