Ukinuta i Nova godina. Da bi se svi osećali bezbedno jer ne daj Bože nekog optimizma. Čudno. Šta je sledeće na kalendaru vlasti da se briše?
Škole se zatvaraju jer đaci razmišljaju. Univerziteti postaju nepodobni jer studenti uče, pitaju i još gore, preispituju. Kulturne manifestacije brišu se iz kalendara, valjda zato što kultura ima tu nezgodnu naviku da ostavlja trag. U pozorištima — sumnjivi likovi. Predstave se i dalje igraju, da bi se reklo da se igraju.
Kulturno zaštićena zdanja nestaju brže nego što se izdaje građevinska dozvola, jer, naravno, vreme je za nova, a ovi „vekovni stanari grada“ navodno ionako ničemu ne služe. Isto je i sa građanima, a na granici su novi koj su treba da zamene ove naslednike ispisane istrije. Institucije? Pa one su odavno u fazi hibernacije. Najviši državni organ sam sebi presuđuje, poništava i prepisuje zakone, da bi oni koji dolaze posle shvatili da je to novi standard rada.
A mi, vekovni naslednici ovog grada, možemo samo da gledamo, da kažemo nešto. Ili da počnemo da se pakujemo.
I tako, pošto je i Nova godina ukinuta — da se, ne daj Bože, neko ne seti da poželi nešto bolje — ostaje samo da sačekamo koji će praznik sledeći pasti pod makaze. Možda proleće? Previše je optimističko, donosi neke mirise promena i cvetanja, a to ovde deluje subverzivno. Možda leto? Previše ljudi izlazi napolje, druži se, živi. Jesen? Opasna simbolika: lišće opada, nešto se menja. Možda će ukinuti i zimu, čisto da ne moramo da brojimo još jednu.
Ako nastave ovim tempom, do kraja godine nećemo imati ni dane u nedelji — samo „danas“, „sutra“ i „kad-javimo“. Možda i sati postanu luksuz, pa ćemo imati samo „pre najave“ i „posle odluke“.
A ono što je najčudnije: dok se brišu manifestacije, praznici, škole, zdanja i sve što ima ime, ostajemo mi — još uvek upisani na mapi grada kao poslednja smetnja, poslednja fusnota koju još nisu stigli da preprave.
Ali dobro, ako već ništa drugo, makar znamo pravac u kojem idemo. Ne zato što je označen — nego zato što je sve ostalo izbrisano.
Pa srećna vam ukinuta Nova godina. Kad već drugačije ne može.
Autor: Aleksandar od Beograda
