Ja sam Beograd koji pamti korake, i tihe i teške, i one koji odjeknu kao topovi, i one koji kao molitva samo dotaknu kamen pa nestanu.
A jedan par koraka nikada nisam zaboravio.
Lagani, neprimetni, kao da hodaju po vodi, a ne po asfaltu.
To su bili njegovi — koraci Patrijarha Pavla.
Znaš, ja sam mnogo vidio: careve koji nose zlatne krune, vojvode što podižu sablje, političare što podižu glas.
Svašta čovek uz mene nauči — i da se ljudi često prave veći nego što jesu.
Ali on… on se trudio da bude manji.
Da bude najmanji.
Da bi stao u srce svakog čoveka.
Sećam se kako je hodao mojim ulicama bez ijednog obezbeđenja, bez pompe, bez zvona i zvončića.
Nosio je onu svoju skromnu mantiju, staru, ispranu kišama, i cipele koje su imale više puta nego moje trolejbuse.
Jednom su ga pitali:
„Zašto patrijarh ide gradskim prevozom?“
A on je samo spustio pogled i rekao:
„A zašto ne bih?“
Kad bi padao sneg, gledao sam ga kako polako ide niz moje ulice, kao da razgovara s pahuljama.
Kad bi padao mrak, video sam da se svetlost na njemu zadržava sekund duže nego na drugima.
Kao da mu je Bog uvek stavljao malu lampu iznad glave — ne da ga uzvisi nego da ga učini vidljivim onima koji više ne veruju ni u šta.
A često sam ga čuo kako tiho šapće, ne meni nego Njemu:
„Sačuvaj, Gospode, ovaj narod. Ne daj da budemo gori od sebe samih.“
Lepota je bila u tome što je molio, a nije osuđivao.
Što je podizao, a nije gurao.
Što je učio da dobro nije obaveza već izbor.
I kad je prolazio pored crkava, osetio bih kao da se zidovi napinju da ga dodirnu.
A tek ljudi…
Oni bi zastali, provukli osmeh preko zabrinutih lica, i rekli:
„Evo ga, naš Pavle.“
Ne „patrijarh“, ne „njegova svetost“ — samo Pavle.
Jer takav je i bio — čovek koji je nosio titulu, a nikad nije dozvolio da ona nosi njega.
Znaš, neki ljudi vole da govore glasno da bi ih čuli.
A neki govore tiho, pa ih pamtiš zauvek.
On je bio od onih drugih.
Njegove reči nisu bile velike, ali su bile istinite.
Nisu bile ukrašene, ali su bile čiste.
I kad bi rekao:
„Budimo ljudi, iako smo Srbi,“
mnogi su mislili da je to ukor.
A ja sam znao da je to nežnost.
Poziv.
Molitva koja je stala u jednu rečenicu.
Danas, kad ga se setim, utihnem malo svoje ulice, da mu napravim prolaz, makar u sećanju.
Jer retko koji čovek ostavi trag bez da ikoga nagazi.
Retko koji prođe svetom a da svet zbog njega bude tiši, mirniji, bolji.
Ja, Beograd, mnogo toga sam izgovorio kroz istoriju.
Ali kad pričam o njemu, spustim glas.
Jer pred skromnošću se ne viče.
Pred dobrotom se ne razmeće.
Pred svetlošću se ne glumi veličina.
Ja sam Beograd, grad pun buke.
On je bio čovek tišine.
A ipak — kada je ćutao, ja sam ga najglasnije čuo.
