Beograđani su ljudi koji tvrde da vole grad, ali mu se stalno sklanjaju s puta. Oni koji kažu „Beograd je moj grad“, ali ga koriste kao tranzitnu stanicu između stana, posla i vikenda van grada. Beograđanin je danas onaj ko zna gde je gužva pre nego što krene — i ipak krene.
Nekada se Beograđanin prepoznavao po držanju, govoru i navici da nigde ne žuri. Danas se prepoznaje po nervozi. Po tome kako gleda semafor, kako psuje grad, kako objašnjava da „ovde više ne može da se živi“, ali nigde ne ide. Beograđanin je postao kritičar sopstvenog prebivališta bez namere da se iseli.
Stari Beograđani su znali gde se ćuti, gde se sedi i gde se ne ide bez razloga. Novi Beograđani znaju gde se parkira, gde je najskuplja kafa i gde se „mora biti“. Razlika nije u poreklu, nego u odnosu prema gradu: jedni su ga živeli, drugi ga koriste.
Beograđanin je nekada imao meru. Znao je da grad nije pozornica nego dnevna soba. Danas je Beograd bina, a Beograđani su statisti koji se stalno snimaju. Grad više nije mesto susreta, nego dokaz postojanja.
Ironija je da Beograd nikada nije imao manje Beograđana, a više stanovnika. Ljudi su tu, ali grada nema. Ima lokacija, ima sadržaja, ima događaja — ali nema onog tišeg dogovora kako se u gradu ponaša. Beograđanin bez tog dogovora je samo korisnik infrastrukture.
Ipak, Beograđani još postoje. Prepoznaju se po sitnicama: po tome što znaju staro ime ulice, što se raduju drvetu koje je preživelo, što se ne guraju kad ne moraju. To su ljudi koji grad ne osvajaju, nego mu pripadaju.
Zato je pravo pitanje pogrešno postavljeno. Ne treba pitati ko su Beograđani, nego koliko ih je ostalo. I da li će ih grad prepoznati pre nego što ih potpuno zameni — sadržajem.
