Ja sam Beograd, a ovo je moja reka — Sava.
Ona ćuti, ali ja čujem kako plače.
Nad mestom gde je nekada stajao moj stari most, sada šumi sporije, teže, kao da se i sama setila svih godina koje je nosila ispod njegovih lukova.
Sava zna.
Videla je sve – i vojnike koji su ga prelazili pod kišom granata, i tramvaje koji su zveketali ka Novom Beogradu, i decu što su se naginjala preko ograde da uhvate vetar.
Nosila je i olupine i cveće, i uvek je znala šta ćuti, a šta govori.
Sada, dok joj skidaju s leđa senku mosta, ona me pita:
„Beograde, gde su tvoje uspomene?“
A ja ćutim, jer kako da joj kažem da ih čuvam u tišini noći, u odrazu svetala koji još uvek pravi oblik njegovog luka?
Reka misli da su mostovi večni, jer su uvek iznad nje.
Ali ne zna da ni oni ne mogu bez nje – jer svaka greda, svaki kamen, svaka nit čelika, imala je u sebi deo njenog daha.
Sava sada teče kao da nosi žal.
Kao da se oprašta.
Povremeno u njenom toku još se zadrži poneki komad rđe, poneki sen o tramvaju, poneki šapat onih što su prelazili most kad je grad bio mlad.
Ja, Beograd, spuštam pogled i vidim — most nije nestao.
Samo se preselio u reku, u sećanje, u nas.
I možda jednog dana, kad novi most zablista, Sava će mu prići tiše,
da vidi — da li taj novi zna priče starog.
Jer reka ne zaboravlja, čak ni kad grad odluči da krene dalje.
Aleksandar od Beograda
