Imam mesta koja su menjala istoriju.
Imam i ona u kojima se istorija jednostavno — sedela, jela, pila i prepričavala.
Jedno od takvih mesta nalazi se tik uz Sabornu crkvu.
Danas je poznato po jednom neobičnom znaku.
„?“
Da, baš tako.
Upitnik.
Ali nije oduvek bilo tako.
Kafana je otvorena 1823. godine, a njenu zgradu podigao je trgovac i kneževski tatar Naum Ičko. Nalazila se u neposrednoj blizini Saborne crkve i ubrzo je postala jedno od poznatih mesta okupljanja u tadašnjem Beogradu.
Prvobitno je nosila naziv Ećim-Tomina kafana, po Tomi Kostiću, koji je bio njen zakupac i poznat kao ećim, odnosno lekar.
Kasnije su se menjali vlasnici i nazivi.
Jedno vreme zvala se Kafana kod Saborne crkve.
A onda se dogodilo nešto sasvim beogradsko.
Postavljen je znak pitanja.
Kada je kafana dobila novi naziv, neko je iznad ulaza stavio samo „?“.
Navodno je crkvenim vlastima zasmetalo što se kafana nalazi neposredno pored Saborne crkve, pa je vlasnik, umesto da ulazi u raspravu, jednostavno ostavio znak.
I tako je privremeno rešenje postalo ime.
Godine su prolazile.
Beograd se menjao.
Kafana nije.
U njoj su sedeli trgovci, zanatlije, činovnici, političari i obični Beograđani.
Tu se razgovaralo o svemu.
O politici.
O novcu.
O ženama.
O komšijama.
O vlasti.
A verovatno najviše o tome kako vlast ništa ne razume.
Dakle, neke stvari se u Beogradu očigledno nisu mnogo promenile.
Kafana je preživela promene države, ratove i različite epohe.
Njena starost je čini jednom od najdragocenijih sačuvanih kafanskih priča mog grada.
Jer kafana nije bila samo mesto gde se sedelo.
Bila je moj neformalni parlament.
Samo što se u ovom parlamentu glasalo čašicama, raspravljalo glasnije i odluke su se uglavnom donosile bez zapisnika.
A ipak, mnoge priče koje su počele upravo za kafanskim stolom kasnije su završavale u novinama, skupštinama i knjigama.
Ja sam Beograd.
Pamtim palate svojih vladara.
Pamtim ministre i vojskovođe.
Pamtim velike bitke i velike odluke.
Ali pamtim i običnog čoveka koji je seo za sto, naručio kafu i počeo da priča.
Možda baš zato jedna od mojih najstarijih kafana nema ime.
Ima pitanje.
„?“
A možda je to i najbolje ime koje je mogla da dobije.
Jer otkad postojim, ja sam grad u kojem se na svako pitanje pronađe neko ko će imati odgovor.
Čak i kada ga niko nije pitao.
