Nekada sam na obali Save imao mesto koje je trebalo da pokaže koliko sam napredovao.
Veliki paviljoni, izložbe, zastave, svetla i hiljade posetilaca dolazili su iz zemlje i inostranstva.
Bio je to moj Sajam.
Otvoren je 11. septembra 1937. godine, na levoj obali Save, preko puta tadašnjeg Beograda. Bio je jedan od najvećih modernih sajamskih kompleksa u ovom delu Evrope.
Tada sam želeo da pokažem novo lice.
Jugoslavija je kroz svoje paviljone predstavljala industriju, poljoprivredu, zanatstvo, tehniku i ono što je tada smatrano budućnošću.
Ljudi su dolazili da vide automobile, mašine, nove proizvode i tehnologije.
Paviljoni su bili puni života.
Trgovci su sklapali poslove.
Proizvođači pokazivali ono čime su se ponosili.
Posetioci su gledali stvari koje možda nikada ranije nisu imali priliku da vide.
Sajam je trebalo da bude moj prozor prema svetu.
A onda je došao rat.
U aprilu 1941. godine bombardovanje je promenilo Beograd.
Nekadašnji prostor izložbi ubrzo je dobio sasvim drugu namenu.
Od decembra 1941. godine, nacističke okupacione vlasti pretvorile su Sajmište u Jevrejski logor Zemun, a potom i u Prihvatni logor Zemun.
Mesto na kojem su se ljudi okupljali da vide nove mašine postalo je mesto zatočenja i smrti.
Tu se istorija pokazala u svom najstrašnijem obliku.
Prvo su dovođeni Jevreji, među kojima je bilo mnogo žena, dece i staraca. Kasnije su kroz logor prolazili zarobljenici, politički protivnici, pripadnici pokreta otpora i drugi zatočenici.
Glad.
Bolest.
Hladnoća.
Streljanja.
Logor je postao deo sistema nacističkog terora na prostoru okupirane Jugoslavije.
A ja sam nemo posmatrao.
Jer grad ponekad mora da pamti i ono od čega bi najradije okrenuo glavu.
Posle rata Sajmište više nikada nije moglo da bude ono što je bilo.
Paviljoni su menjali namene, objekti su propadali i rušeni, a prostor je postepeno postao deo novog Beograda.
Ali sećanje nije nestalo.
Danas, kada pogledate preko Save, teško je zamisliti da su se na tom prostoru nekada nalazili izložbeni paviljoni puni posetilaca, a potom logorske barake i žice.
I upravo zato moram da pamtim oba lica Sajmišta.
I ono koje je predstavljalo napredak.
I ono koje je postalo mesto stradanja.
Ja sam Beograd.
Moje ulice nisu sastavljene samo od lepih uspomena.
U meni postoje mesta na kojima se slavio život i mesta na kojima je život oduziman.
Staro sajmište je jedno od njih.
Zato ga ne pamtim samo kao nekadašnji sajam.
Pamtim ga kao opomenu.
Jer istorija ne pita da li nam je prijatno da je se sećamo.
Samo traži da je ne zaboravimo.