U Beogradu automobil više nije prevozno sredstvo. On je biografija. Produžetak ega. Pokretni dokaz da čovek postoji, da je uspeo, da je negde stigao — makar do sledećeg crvenog svetla. Ko nema auto, kao da nema ni argument u raspravi o životu.
Nekada se automobil vozio. Danas se njime stoji. U kolonama koje liče na kolektivnu terapiju bez terapeuta. Ljudi sede, zure pravo ispred sebe i misle da su u pokretu, iako se grad oko njih pretvara u parking-lot sa ambicijama metropole.
Beogradski vozač ne upravlja vozilom — on vlada. Pešački prelaz je sugestija, žuto svetlo je poziv na hrabrost, a trotoar je opcija za snalažljive. Auto ovde ne služi da bi se stiglo, već da bi se pokazalo da se može.
Najskuplji automobili parkirani su tamo gde nikada ne bi smeli. Ne zato što nema mesta, već zato što vlasnik ima stav. On ne krši pravila — on ih reinterpretira. U Beogradu se zakon ne poštuje, on se testira, kao nova aplikacija.
Ironija je potpuna: grad je sve manji za automobile, ali su automobili sve veći. Terenac se kupuje da bi se prešla rupa ispred zgrade. SUV da bi se savladala uzvišica na ivičnjaku. Snaga motora meri se u konjima, bez vozača, ali se koristi za tri kilometra dnevno.
Automobil je postao društveni status koji stoji u mestu, troši gorivo i proizvodi nervozu. On ne oslobađa, on zarobljava. Ali niko to neće priznati, jer bez auta Beograđanin ostaje bez oklopa, bez privatnog prostora, bez iluzije kontrole.
U gradu koji nikada nije naučio da hoda, automobil je štaka. Skupa, bučna i stalno u kvaru. Ali bez nje — Beograd bi morao da se pogleda u ogledalo. A to je vožnja koju niko ne želi.
