U Beogradu danas postoji posebna vrsta stanovnika: ljudi koji su ovde ceo život, ali više nemaju gde. Ne u geografskom smislu — adrese su tu, brojevi stoje — nego u onom važnijem, gradskom. Njihova mesta su nestala, a sa njima i osećaj da grad zna ko su.
Starosedeoci su ostali bez tačaka orijentacije. Kafane su postale lokali, bioskopi su postali tržni prostori, parkovi su dobili ogradu i radno vreme. Grad im se obraća novim imenom, a oni to ime ne pamte jer se ne odnosi na njih.
Njihov problem nije što su stari, nego što pamte. A pamćenje je u gradu koji stalno „kreće iz početka“ ozbiljan višak. Starosedeoc zna da je ovde bilo nešto drugo, da je prostor imao smisao pre nego što je dobio namenu. I baš zato smeta.
Nekada je adresa bila identitet. Govorila je ko si, gde pripadaš i gde se vraćaš. Danas je adresa samo logistika — mesto gde se prima pošta i računi. Starosedeoci još uvek žive u starom sistemu značenja, u gradu koji je prešao na novu verziju.
Oni hodaju ulicama koje znaju napamet, ali ih više niko ne pita za pravac. Njihove priče nemaju publiku, jer publika traži novo, brzo i upotrebljivo. Sećanje nije viralno.
Najtragičnije je što starosedeoci ne odlaze. Oni ostaju, ali se povlače. Postaju nevidljivi svedoci sopstvenog grada. Ljudi koji znaju kako je Beograd funkcionisao kad je bio grad, a ne projekat.
I tako danas Beograd ima sve — investicije, događaje, sadržaje — ali nema one koji bi mogli da potvrde da je to zaista Beograd. Jer starosedeoci bez adrese nisu izgubili stanove. Izgubili su sagovornika.
A grad koji nema kome da se obrati, počinje da govori sam sa sobom. Glasno. Prazno. I bez pamćenja.
