Daleko, među planinama i rečicama što žubore kroz šume, rodio se Stefan Nemanja, sin zemlje Raške, gde vetrovi pričaju priče starih predaka. Kažu stariji, da su mu oči bile bistre kao planinska voda, a ruke snažne kao hrastovi što se ne lome ni pod najjačim vetrom.
Kada je odrastao, Nemanja je gledao narod koji je živeo u sitnim selima, pod krovovima od trske i pruća, i video kako sile i sporovi dele ljude. I odlučio je: “Ja ću združiti plemena, da budu jedno telo, jedno srce, jedna zemlja.” Tako je postao veliki župan, a narod ga je poštovao jer je bio pravedan, ali strog – znao je kada ruku spustiti, a kada podići.
Ali, kako to narod zna da priča, srce čoveka ne može večno biti vezano za presto i zlato. Kada su godine prošle i sin mu, Stefan Prvovenčani, stasao da vlada, Nemanja je osetio poziv tišine. “I moć i vlast su prolazni. A duša?” – govorio je sebi dok je koračao šumskim stazama ka Svetoj Gori.
U Hilandaru je postao Simeon, monah što je tražio mir u molitvi i tišini. Tu su ga učenici i narod dolazili gledati, jer su znali da sila ne leži samo u ruci što drži mač, već i u srcu koje moli i služi. Kažu, hodao je po kamenitim stepenicama manastira i pričao: “Ko hoće da vlada, neka zna: država je telo, a vera je duša.”
I dogodilo se čudo – kada je Simeon preminuo, iz njegovih moštiju curilo je slatko ulje, što je narod nazvao miro. Miris koji je širio svetlost i toplinu, i koji je postao znak da je Nemanja postao svetac. Od tada ga zovu Simeon Mirotočivi, i priča o njemu živi u narodnim pesmama, pri velikim ognjištima, dok se deca pitaju: kako to čovek može biti i vojvoda i svetac?
Narod priča da je Nemanjin put – od sile ka molitvi – ogledalo života svakog čoveka: da se mora boriti, ali i znati povući; da gradi zemlju, ali i dušu; da pamti predke, ali i veruje u ono što dolazi. Tako su ga učili baka i deda, pored ognjišta, dok su zvezde padale nad planinskim vrhovima Raške.
